Ако си заиста победио “најопаснију обојену револуцију”, зашто си опкољен хиљадама полицајаца? Ако си заиста „народни председник“, зашто бежиш од народа и кријеш се иза униформи?
Александар Вучић се данас, заклоњен камерама и кордоном, обратио нацији и, по ко зна који пут, објавио победу над нечим што не постоји – “обојеном револуцијом”. То је његов стари трик, да аутентични грађански бунт прикаже као страну заверу. А ако је ишта обојено у Србији, то је власт. Обојена у страх, корупцију и крв.
Каже да ће његово време остати упамћено као доба када се највише градило. Неће. Вучићево време остаће упамћено као доба када се највише крало.
Време када су уличари, зеленаши, силеџије, једном речју ћаци, постајали милионери да би чували преплашеног аутократу чије манипулације више не пролазе. Политичара коме је истекао рок употребе.
И није смешно када Вучић, у тренутку највеће друштвене кризе, покушава да се досети духовите реплике на енглеском језику. То није шала, већ срамотан покушај да се аутентична, историјска борба велике већине једног народа исмеје и збрише.
Ако је толико сигуран у своју снагу, као што невешто покушава да прикаже јавности, нека распише ванредне парламентарне изборе које траже студенти и побуњени грађани.
Јер једног дана, памтиће се не његова лажна славља, већ дан када је морао да погледа народ у очи.
Срђан Миливојевић, председник Демократске странке
