Перо уместо скалпела 
Људи, „Треба да се чисти“! Треба да се хода улицама, још више – треба нам свет отворен за трчање за бег са овог дна! Јер „Тонемо, тонемо“! Тринаест година је прошло, схватите да су „прошли дани чуђења и гледања, прошли су дани лагања и кајања“, људи – Тонемо! Мора да престане да делује „Анестезија“. Како да се сачувамо од промене -„само путем промене“! Мора да се мења!
Ми стари смо криви. Појели смо свако зрно, попили смо све до капи, наше суве усне сада дувају у студентска једра, а та мала деца не познају страх. Шта смо им оставили? Нисмо знали да су села спаљена, нисмо знали да је ватра грех, нисмо знали да је срушен мост, да је срушена једна лепа и велика држава која је нестала у реци која блиста испод чизама мало крвава? И онда су људи почели да одлазе, да одлазе и одлазе, сви су побегли на неко забавније место. А ми који смо остали, у мрак смо заплетени, у мрак лагано тонемо сви, земља нам је престала да рађа, а деца су нам избегла на пут. Дозволили смо да ствари оду предалеко, ова је борба била испод части, против разума! Тонемо, тонемо!
Дуго се питамо дали та борба вреди труда, питамо се јер не бисмо да страдамо, не бисмо да запрљамо руке. Као да још увек не схватамо какво зло нас је снашло. Тек сад увиђамо да нас Он мрзи ледено хладно срцем са седам кора, он би нама пуцао право у леђа, он је рођен да влада, а само је један пут који води до трона. А уз њега су људи слепи, глуви, себични, што праве буку без реда и смисла, без зашто и зато, за кога и како, људи без скрупула, људи без милости, људи без сећања, људи без памети!
Желим да верујем да смо се пробудили. Да смо се вратили у стање које подстиче крв да се попне у образ, да се сјури у глави као метак у чело и да смо спознали стваран свет око себе. Овим шетњама, блокадама, барикадама, побунама у прошлим данима освојили смо понос и сви осећамо да долази дан, долази дан који чекам овде затрпан. Ови људи су заслужили боље, овај град је некада бацао светло далеко! Ти који до сада ниси шетао, приђи ближе и погледај добро куда воде наши трагови, тамо светло горе у ноћи и та су светла наши побуњени градови. Знај – ми смо снажни, ми смо јаки, јер ово је земља за нас, ово је кућа за сву нашу децу!
Променићу свет до краја текста, јер смо се пробудили из црног, мртвог празног мртвила. Да, писаћу речи туђе песме јер и ја имам траг под левом мишком, као сви људи који корачају улицама са ветром уз лице. А тај корак је најлакши баш када је најтежи јер води до оног праог, јединог, истинског. А када дође тај први и последњи дан, какав радостан дан ће то бити јер ће се из свих грла заорити – МИ СМО СЛОБОДНИ!
Др Александар Дикић
