Историчар Милан Ст. Протић изјавио је да је „сасвим очекивано и природно да студенти буду сумњичави у односу на опозиционе странке и лидере“, али и додао да би опозициони посланици требало да поднесу оставке.

Говорећи о студентској побуни за Н1, Ст. Протић каже да ће „бити врло битно како ће се све ово окончати“.

„И тај крај ових феноменалних догађаја којима сведочимо ће у историји обележити ове дане, јер је историја немилосрдна, она мери аршинима који нису сентиментални. Ми који смо протагонисти, учесници, посматрачи, ми на то гледамо из угла свог субјективног доживљаја, али будуће генерације и будући историчари ће на то гледати више на основу резултата, него на основу побуда“, каже он.

Осврнуо се и на општу подршку студентима.

„За сада то не видимо у довољној мери, видимо у траговима, али не у оном замаху који је неопходан како би се овај режим озбиљно уздрмао. Мислим да још синдикати делују синдикално и одвојено од укупног расположења, то јест нерасположења у Србији, преговарају са представницима Владе о својим синдикалним захтевима. Они су најближи студентима, просветари и студенти су две стране једне медаље“, каже он.

Природно је, додаје, да „студенти у својим наставницима виде охрабрење, од њих очекују подршку“.

„То им је битно, то понављају, а са друге стране, просветари ови старији још некако оклевају. И професори универзитета по Србији, има их који су храбри, капа доле, од првог дана у истакнутим редовима. Али огромна већина наставног кадра, према мом мишљењу, није активна. Једна је ствар подршка на речима, а друга да станете са студентима у борби коју воде“, сматра он.

Истиче да би и сви други морали да крену тим стопама.

“Пољопривредници су ту најактивнији увек били и они храбри људи што се боре против копања литијума. У првом тренутку су схватили о чему се ради, и стали су заједно са студентима, подметнули леђа, њима алал вера. Највише ми пада у очи и највише ме брине оволики степен неактивности опозиционих странака и лидера. Сада имам грижу савести јер сам их нахвалио пре неколико недеља после протеста испред суда у Новом Саду. Поделио сам им комплименте, а сада их чујемо спорадично, нити имају план, нити су предузели неке кораке. Без тога, бојим се да нећемо остварити оно што желимо“, каже он.

Улога опозиције је, каже, „да предводи политичке процесе“.

“Да представља народне интересе, кад ње нема, кад није у првом реду, кад није она та која прима и узвраћа најјачи ударац, онда то изгледа недоречено, да не кажем обезглављено. Студенти су покренули огроман талас, који раније није био могућ, направили су расположење и атмосферу у којој би опозиција могла да буде веома категорична. Прво да иступи из парламента демонстративно, и онда у склопу те обуставе рада да њихова обустава буде прва. То је прва тачка, не само недолазак у парламент, саботирање седница парламента, него иступање из парламента, оставке на места народних посланика и право на улицу. Била би порука и охрабрење другима, ево ако смо ми иступили из парламента и поднели оставке, онда је то правац којим би требало да иде“, каже Ст. Протић.

Додаје да је захтев „оставка председника Србије као најодговорнијег“.

“Свима је јасно да је он најодговорнији за оно што се догодило у Новом Саду, да ли је то могуће доказати или не. Причам о политичкој одоговорности, али мислим да ту има више од тога. Он је тај који је то наређивао, он је тим људима седео за вратом и терао да се заврши што брже. Али у аутократијама, увек је аутократа први и најкривљи, и онда право у њега. Мој друже, поднеси оставку, јер ти си крив за то што се догодило, цео тај пројекат је твој, сви ти људи су твој избор, нису мој, сви то знамо. И ти знаш, само се правиш луд, переш руке од свега… Неће више моћи, јер ми упиремо прстом у тебе, теби у лице, да видимо шта ћеш ти да урадиш“, каже он.

Говорећи о опозицији, каже да му се чини да су „сувише уобразили да се баве политиком и да се у Србији заиста води политика“.

“Да функционишу институције, да су они сад неки народни посланици, да се у тој Скупштини као нешто дешава, да они подносе неке захтеве… Од тог посла нема ништа, то је од почетка било јасно да је фарса, као што су избори фарса, па и парламент који је проистекао из тих избора не може да ваља ништа. Онда су као Алиса у земљи чуда, с једне стране се стално ишчуђавају шта је све овај режим спреман да уради, а с друге стране у томе учествују“, каже он.

Истиче да је „сасвим очекивано и природно да студенти буду сумњичави у односу на опозиционе странке и лидере“.

„Својим понашањем нису довољно јасно дали на знање да су спремни да иду бар онолико далеко колико иду студенти. Ако су студенти блокирали универзитет, клинци од 20 година, и не боје се ничега, иду пред институције, трпе претње, уцене, батине, јавно блаћење, и на то се не обазиру… Па чекајте, требало би опозиционари да буду спремни на десет пута веће ризике од ових које ови млади људи тако лежерно прихватају“, каже.

Додаје да је „директан успех студентских протеста и блокада и највеће достигнуће што су отворили политичку сцену Србије“.

„Променили су атмосферу за 180 степени, успели су да покрену и оне који су слепо гласали и подржавали актуелну власт, не разумевајући шта раде. Сада се одједанпут то отворило, опозиција је добила као на сребрном послужавнику атмосферу у којој би могла да делује веома убедљиво и успешно, али то још не видимо. Са друге стране, опозиција мора да направи корак ка студентима. То не значи да им приђе на директан начин, али мора да код њих стекне ауторитет. Мора својим говором, понашањем да стекне поверење тих људи. Шта је Горана Јешића вратило у фокус – један потез храброг човека који се супротставио полицајцу у цивилу да би заштитио двоје студената. Јесмо ли то видели у Београду? Та деца нису појма имала ко је Горан Јешић пре тога“, каже он.

Осврнуо се и на наводе власти о „отцепљењу Војводине“ и рекао да смо то „слушали још из Милошевићевог времена“.

“Кад год се покрене нешто они машу тим националним барјаком, на тако бљутав и неискрен начин. Колико пута су нас оптуживали да смо ми издајници, они разбише све живо и уништише све живо, нема шта више да рушимо, пошто се њима и надстрешнице руше и убијају људе ни криве ни дужне. О томе у каквој ће покрајини или аутономији да живе грађани Војводине имају права да одлуче грађани Војводине, као што би то право морали да имају и грађани Србије“, каже он.

ФОТО: ТВ КТВ