Осим жалости, присутан је и осећај љутње и безнадежности, јер толико тога покушава да се прикрије, рекао је за Н1 Драгољуб Мићко Љубичић, говорећи о трагедији која се у петак десила у Новом Саду.
Драгољуб Мићко Љубичић је на почетку изјавио најискреније саучешће породицама и ближњима страдалих у несрећи на Железничкој станици у Новом Саду.
„Сваки пут се то сведе на жалост, кад се нешто већ догоди, а не размишља се довољно унапред и видимо да је све могуће“, рекао је он.
Навео је да је трагедија могла да буде избегнута.
„Још једном долазимо у ситуацију да размишљамо тек када се нешто деси, питамо се и најчешће нагађамо шта је и како могло, или шта је и како требало да се уради. Други утисак који се намеће у протеклих 48 сати, који мене посебно иритира и тера ме да поред жалости, осећам и безнадежност и љутњу, јесте то што покушава да се прикрије доста тога“.
Љубичић подсећа да је најлакше говорити истину, јер ту не мораш да памтиш.
„Они који не говоре истину, да не кажем лажови, или они који се неистинама служе, морају да памте шта су рекли. Е, када постоје неки докази, да нешто јесте било или није било, у овом случају, да ли је било реконструкције или није било реконструкције, па крене да се пуни информацијама да до реконструкције није дошло, да је крив човек који је пре 60 година то пројектовао, онда почнете да сумњате сваку врсту информација која долази са државних или државом контролисаних медија“.
Ми смо годину и по, деценију, 35 година у жалости
Он је истакао да не чује да ико помиње оставке и одговорност.
„Ако се помиње одговорност, бојим се да се то не заврши на крају одговорношћу неког обичног човека или органа који није обавио своју функцију, а да никакву другу политичку одговорност нико неће сносити“.
На питање да ли је потребна политичка одговорност, он је подсетио на политичко прикривање, те да ово није прва трагедија.
„Сетимо се афере хеликоптер, сетимо се Дољевца, Савамале, када је била угрожена институција ове земље, па касније Јовањица, Крушик. Данас је тачно годину и по дана од Рибникара и Дубоне. Ја сам склон да ове дане жалости посматрам мало дубље и мени је већ, ево, годину и по дана жалости. Заслужује сваки дан да буде дан жалости“, рекао је Љубичић.
Ширећи даље, Љубичић каже да је ово деценија жалосту у односу на оно што тренутна власт ради.
„У новембру 1989. године је пао Берлински зид, може се рећи и да смо ми 35 година у жалости, од момента нашег непризнавања пада Берлинског зида крећу јако, јако жалосни дани за нас. А то вам је негде око 13.000 дана жалости. Па сад видите колико је тога пропуштено умеђу времену“.
Када се на то надовежу догађаји из 1990-их, све ово заједно, оценио је, личи на једну природну последицу.
„Та природна последица је убеђивање свих нас да је све што власт ради, нарочито ова последња, беспрекорно, не признајући истовремено ни једну, једину грешку и не прихватајући никакве одговорности“.
На питање да ли то вреди очекивати, одговара да увек вреди очекивати, али да то не значи да су та очекивања реална.
„Велико је питање, знате, у овој земљи, у овом (не)систему ко ће доћи следећи на одређено место. Ако се шта показало, то је да се режими, а нарочито овај последњи, иду све горе и горе, јер тако не брину много не само о одговорности, већ (захваљујући медијској машинерији), ни о томе какав утисак остављају код људи. Они гурају неким својим путем, понашајући се све више бахато. Та бахатост, Бога ми, на крају ће се вероватно вратити, историјски, као неки бумеранг“.
Да неко преузме одговорност не очекује, јер није први пут да приче о њеном утврђивању чујемо.
„Чули смо те приче и од комплетних идиота поводом Савамале, где су, кажем, угрожене институције, па до Јовањице, до Крушика, до људских жртава у Дубони, Рибникару и до овога. Не знам шта значи та реченица ‘нека институције раде свој посао’. Значи нека они који не постоје раде свој посао? Мени то звучи као једна игра, и то безобразна, дрска. То је поента, дрска игра која каже пустићемо да прође време, време лечи све, време утиче на памћење“.
Говорећи о грађанима Новог Сада који су се окупили да одају почаст својим суграђанима, Љубичић је рекао да реченицу једне мајке неће заборавити.
„То је она млађа жена која је стајала са сином и рекла ‘сви смо ми под надстрешницом’. Знате, ту је јако много тога речено и ваљало би ту реченицу запамтити. Неће се ово заборавити, али друго је питање да ли ће ово нешто променити. Можда ће још одломити један део те стамене монолитне власти овог режима, који једноставно мисли да је ту да остане, а с обзиром на то колико тога се негативно иза њега акумулирало, једино тај останак га и држи у животу. Они опстају ако остану, јер врло добро знају шта су за све ове године урадили, а сакрили“, казао је. Нови Сад се не може заборавити, баш као ни Рибникар, додао је. „Ово је трагедија и за власт и за народ. Само то можда неки не схватају, а бојим се ни да неће“.
На крају се, каже Љубичић, све ово реши на изборима.
„Једном ће се догодити неки избори који неће успети да буду изманипулисани“, закључио је Мићко Љубичић.
