Биљана Лукић:
“Он може да нас овако батина још пет година. Код њега су наше паре, сила и оружје. Без помоћи ЕУ не можемо.”
Тачка.
Ко мисли да може другачије – сања нереалан сан.
Ко виче: “Браво студенти” из фотеље да се мало носи.
Родитељи, баке, деке, тетке, ујаци, стричеви, кумови студената знају о чему причам.
Свака ноћ је пуна страха сваки дан пун стрепње.
“Нећемо пропалу ЕУ, они су га подржавали, увек смо се сами борили за слободу!”
Ми смо, браћо и сестре, окупирани.
Ништа мање него 1914, 1941.
То што нас не одводе у логоре, па на стрељање треба да захвалимо географском положају.
Да смо ближе браћи Русима не би читали ово што пишем. Читали би на пример о лудој жени која је убила своју породицу, па себе.
Сви би знали да то није истина, али нико не би смео то да каже.
Александра Ћурчић
