Кратак је пут од еруптивног ентузијазма до потпуног разочарања. Често биолошке године не прате психолошку зрелост и обрнуто. Срби су по годинама један од најстаријих народа у Европи, али по зрелости никако да изађемо из колективног пубертета. 

После пада надстрешнице велики број људи изашао је из статуса пасивног посматрача и по први пут био спреман да физички изрази своје незадовољством тренутним стањем у држави и друштву. Сваки почетак доноси младалачки полет, неспутано одушевљење и некритичко самопоуздање. Како време пролази Србија све више упада у атмосферу мочваре, вода се мути не само да би изгледала дубока и опасна, већ и да би се многе зверке сакриле и поново ловиле у мутном на обе стране.

Оно што овај бунт разликује од свих претходних јесте  обострани утисак да више нема повратка на старо, нема мирног суживота, нема победе без тоталног рата. За сада изабрано оружје јесте – пропаганда. Једнима  је она инструмент за опстанак, другима за долазак на власт. Наивни су они који очекују неке анализе, ставове и наступе сине ира ет судио. Рат је у току, а у рату се мобилишу сви капацитети. Зато медијска сцена данас изгледа као судар хора и антихора српске трагедије.

Пропаганди није циљ да вам пренесе информацију, већ да ваше мишљење усклади са политичком агендом извора информације. Нема спора да је Александар Вучић виртуоз стварања јавног мњења. Очигледан је његов план да у прве борбене редове гурне сваког свог мерценнариус сцрибае и да ти батаљони плаћених пера потроше хектолитре мастила не би ли уништили Вођине архинепријатеље. Мете су некада опозициони лидери, некада непослушни тужиоци и судије, а некада сасвим обични грађани. Нема поштеде, нема милости.

Друга страна заостаје не само због виших моралних стандарда који су такође недовољно високи да бисмо говорили о неупитном контрасту две стране, већ и због суженог простора деловања, недостатка националне покривености, али и идеолошке ограничености. Када је морал у питању – он је хетерономна категорија и у овом аморалном времену бесмислено је тражити моралне подвиге код медијских радника. Када је у питању простор деловања он је директно повезан и са идеолошком искључивошћу медија које претендују да буду „незивисни и објективни“. Без дубље анализе видљива је аутистичност уређивачке политике тзв опозиционих медија који, као и режим, делују на формирање друштвене свести кроз селекцију идеолошки подесних чињеница.

Али, овде нема говора о моралној, вредносној и политичкој еквивалентности. Нису сви исти, иако можда понекад међусобно заличе. Не, постоје две стране које се јасно разликују по схватању прошлости, по пројекцији будућности и по структури у садашњици. Поетски речено, на једној страни је „ћациленд“, на другој страни су не блокадери, већ облакодери. Једни расту у блату Пионирског парка, други жуде за чистим висинама, далеко од блата, смрада и прљавштине. 

Разлика је уочљива и простом инспекцијом. У Вучићевој Србији друштвена колона је толико развучена између челних водова и задњих редова да је такво стање на дужи рок неиздрживо. Тамо су пребогати нарко-дилери, полумафијаши, политиканти и опортунисти сваке врсте, буџетске пијавице који су у свој џеп убацили милионе евра, а поред њих пука сиротиња која се задовољава јефтинијим паризером, новом црвеном зоном за струју, хеликоптер милостињом… 

Разлика је сваке године све већа, богатији су све богатији, сиромашнији све сиромашнији. Тамо нема расправе, пошто нема економске, нема ни политичких слобода, јер кратка војничка заповест замењује креативне дискусије. Одавно је престало да буде битно да ли је неко у праву, да ли су његови ставови у складу са чињеницама, већ је пресудно да те своје ставове излаже са непоколебљивим уверењем и да изгледа да ни по коју цену неће одустати од њих. Резултат таквог стања ума јесте да се сваки чудак може сматрати мудрацем, сваки екстремиста месијом, а свака будала генијем.

Др Александар Дикић

Остатак Србије жели промене. Остатак Србије сам по себи је другачији. Наравно, далеко да је без мана и недостатака, али то по чему је другачији његова је неспорна предност. Она може бити и пресудна. Јер људи полако схватају да је врхунски патриотски чин бити против државе која је против народа. И када кажу да смо против уставног поретка, само су делимично у праву – ми смо против поретка заснованог на погрешним вредностима.

Борба ће се наставити. Победа није извесна, али наставак борбе јесте. Победи је ближи ко има већу мотивациону спрему, ко има бољи преглед ситуације и свакако ко је марално супериорнији. Избор никада није био лакши.

Др Александар Дикић