Када сам прочитао поруку сина Марије Васић, Милана Чанка, на X–у: „Моја мајка, Марија Васић, у 8 јутрос започела штрајк глађу, штрајк жеђу, одбија терапију и одбија инфузију. У притвору на Клиси. Поручила је: „Тражим ослобођење незаконитог притвора и ја ћу својим животом да протествујем против тога, јер милост не тражим, нити бих вам је дала”, после два месеца притвора и оптужби које немају никакво утемељење у закону и на основу незаконито прикупљених доказа – схватио сам због чега ми се личност Марије Васић, професорке социологије у гимназији Јован Јовановић Змај у Новом Саду, издваја од свих „сужњева” тамнице на Клиси. Истински хероји протеста поред студената су просветни радници, и средњошколци. Марија Васић, професорка социологије из новосадске гиманзије Јова Јовановић Змај, управо је тај угледни педагог, угледне школе, иза којих сваке године у живот улазе ученици са вредностима које демонстрирају у протеклих пола године.
Не познајем Марију лично. Знам да је написала две књиге о новосадској рацији и холокаусту, учествовала у снимању потресног филма о новосадској рацији „Новосадско сећање”… Погледати бар крај.
Ово је део Маријиног часа из филма „Новосадско сећање”. И овај час је утамничен.
Питао сам некога ко је познаје и добио одговор: „Бојим се да је она мртва озбиљна у штрајку и да ће ићи до краја”.
У Маријином портрету у листу Данас, истиче се антифашизам, и учешће у првим редовима протеста у последњим деценијама.
И порука, цитат народног хероја Радета Кончара, којег су пред стрељање 1942. године, крвници питали да ли тражи помиловање: „Милост не тражим нити бих вам је дала”, јасно дефинише вредности, ове хероине. Марија се одлучила за штрајк глађу и жеђу, спремна да дâ живот против неправде, што је суштина њеног ангажмана. Знам, многи су штрајковали глађу, али ово је посебно, осећам. Када сам питао познатог политичког затвореника Михајла Михајлова (после Ђиласа у комунистичкој Југославији, провео највише у затворима), како му је успевало да се увек избори за своја права у затвору, за разлику од других, рекао ми је да је увек у штрајк улазио спреман да иде до краја, до смрти. И да они који нису на то спремни брзо буду откривени и тако пропадају штрајкови.
Све што сам чуо о Марији, потврђује да је она спремна да до краја истраје у борби за идеје слободе и демократије, правне државе, за идеје антифашизма, да је то врло актуелна борба данас.
И због тога, мислим да је не треба наговарати да престане са штрајком, као што видимо у бројним реакцијама, коментарима и на друштвеним мрежама. Није у реду. То су препознали и њени ђаци, који јој поручују: „… Градиво из предмета социологија, можда и заборавим, али не и Ваш лични пример храбрости, борбе и истрајности. Сада ми оцењујемо. Ваша оцена је 5 са искреним дивљењем”.
Она је ту одлуку донела свесно, дубоко привржена идејама за које се бори. Јер, шта нам иначе преостаје ако нема слободе.
У неслободном друштву, она је још и затворена у казамату. На Клиси. Покушај понижавања, утеривања страха. Марија одговара на начин који потпуно разара те планове и очекивања.
И због тога је важно да се сви покренемо у протест солидарности са Маријом, и другим политичким затвореницима, у затвору или ван затвора, у земљи или ван земље. То ће представљати много веће признање за Маријину жртву, него апеловање да промени своју важну, етички снажну одлуку, и за политичку доследност коју практикује.
Бранко Ћопић – Марија на пркосима
Уно, дјевојко из дјетињске бајке,
запљускуј, запјени, зашумори мени
о поносној тузи Маријине мајке.
А ти, вјетре с’ горе, огласи се јаче
да чујем срца што освету кују
и сваке ноћи бурније се чују
срца другова с моје Клековаче.
О теби пјевам, Маријо с’ Каменице,
дјевојко-ратниче из батаљона,
што си под титовку свила плетенице
и срцем кренула противу бетона.
Нећу да пјевам о Марији чобаници,
о скоку с’ камена на камен,
о птици пастирици, о првој руменој у везу жици,
ни о њеној сузи, кад се зором краду
и журно бјеже ка Дрвару граду,
Каменичани, радници у Шипаду.
Прећутаћу о руву дјевојачком
и како тужно мири дуња жута,
а драги суђени, још невиђени,
често си привиђа на окрајку пута.
Сад видим Пркосе, брдо вјетрометно,
њихово гнијездо у нашем крају
и видим Марију на положају
у њихове логе, у свитање рано,
поље осињацима посијано.
Трипут је муња кроз ноћ засијала,
трипут је Марија јуришала:
Кад је на први бункер ударала
у сијевању које живот брише,
село је своје у огњу гледала
и стада бијела којих нема више,
чула је старца гдје из јаме збори
и плач матере с дјететом у гори.
Кад је на други бункер јуришала,
угледа мртве стазе испод Брине
и пепелиште умјесто Дрвара
и згрчене у ватри машине;
видје – колона тамна и нијема
бдије над градом кога више нема.
А кад је на трећи бункер наступила,
смрт је шинула из тамна гнијезда
и соколици поломила крила –
над Каменицом се откинула звијезда.
Посљедње свитање гледају јој очи
и задња пјесма из срца се точи:
Запјева о своме првом Илињдану,
када је свето бреме понијела,
поклонила му младост – к’о драгану;
како је у зоре оштре и смрзнуте,
новорођенче драго, Домовину;
стезала на груди нетакнуте
и често јој пјевала Партизанку,
челичну и росну успаванку.
Марија, звјездом обасјана мати,
док над њом смртна згушњава се тама –
осмјехом посљедњим ратнике прати:
однијеше јој дијете на рукама!
У крви рођено, у срцу ношено
и кроз триста ватара пронешено.
Иде бригада, носи Домовину
и дијете расте – чаробна бајка!
Над њиме невидљиво Марија бдије
и дише топлином – дјевојка и мајка.
Текст: Веран Матић (Извор: јавнисервис.нет)
