Маде ин Сербиа

Пред нашим очима се одвија слом постојећег друштвеног система.

Колапс увреженог начина функционисања.

Неиздржива криза наметнуте свакодневице. Слом глобалног поретка на микро плану.

Поред незаситог рекламирања индивидуалности и задовољавања личних потреба и нагона, поред мас-медијског наметања личног доживљаја и личног интереса, поред снажног ЈА и још моћнијег ОН – на супротном крају стварности, појавило се заједништво. Онако безазлено. Заборављено и потиснуто, затворено у архиви полуписмених моћника. И нико то није очекивао. Заједништво се појавило у свом племенитом облику. Мирно, тихо, ненаметљиво. Појавило се Заједништво као подсећање да смо некад били људи. Као осећање солидарности и пажње. Као одлука да заједно искрено треба да мењамо вредности.

Појавило се и постало свеприсутно. Масовно.

Негде иза агресије, бахатости и силовања здравог разума, извирио је став – извирило је једно питање: А одговорност?

Одговорност је за собом повукла и питање знања, па питање рада, поштења, истине… Чега све не.

Од 90-тих у Србији се мења систем. Мења се онај систем који је 1945. променио систем из 1918., а он је променио систем из 1903., који је променио систем из 1878. и тако даље и тако уназад до ко зна где и ко зна кад. Трагајући за “најбољим решењима”, узвикујући пароле у којима се заклињало на једнакост, равноправност, већи стандард или бољи живот, јурило се у боље сутра. Те пароле су бивале усмерене и упућене оним другима. Људима који живе поред нас. Онима који треба да нам дају глас и поверење на неколико година или деценија да покажемо како се влада.

Да би показали шта знамо, треба само да добијемо један глас више од оног другог. Јер тако постајемо и бољи и вреднији од осталих. Тако себе постављамо на позицију одакле можемо да делимо своју правду и да покажемо колико смо важни. Битни. Битнији од других, јер ми смо победили. Није важно како. У то се не гледа. Као што се поклону у зубе не гледа.

Потпуно је небитно да ли се лаже, подмићује, уцењује, вређа, понижава, сакати, гази преко мртвих и живих – битан је само тај један циљ! Тај врх брега људске саможивости. Први, једини, најјачи. То је тако радио и Гарашанин, и Пашић, и Стојадиновић и Тито и Милошевић и овај сад. И сви су они једном били опозиција. И обећавали да ће бити другачије. И данас је опозиција на путу старих форми. Форми које гуше живот. Сувише су тескобне и застареле. Сувише су лоше те навике. Постале су непримерене. Баласт и терет животним сновима. Оков на ногама. Проблем свим прокламованим вредностима.

Када се погледа уназад, сви су обећавали да ће се живети боље.

Технолошки и технички је било боље, али они за то нису заслужни. Нити су измислили аутомобил, ни електрику, ни веш машину, ни болнице, ни путеве. Тај точак светске и српске политике се увек вртео око пусте жеље да се влада над другима, да се не дозволи другима да буду испред. “Ако каните побиједити, не смијете изгубити.”

И они који су се заклињали у солидарност и праведну расподелу добара и капитала, то су радили тек онда, ако то не угрожава њихове личне интересе. Лицемерни. Људи који су били владаоци од уста нису одвајали.

Нема много Васа Пелагића и Димитрија Туцовића. Они не могу добити тај један глас више, јер својим постојањем не могу представљати личне интересе оних који желе да се обогате, удоме и обезбеде. Васа и Димитрије представљају вредности и начела, а кажу сити и богати, да се од принципа не живи. Сити ваљда најбоље знају… А они воле да контролишу. Па и свачији живот.

И уместо да се политичари баве стварањем, изградњом и заштитом институција, неговањем вредности, поштења и одговорности, да чувају систем општег добра – никако да се дође до тог нивоа свести. Некако се све врти око личних интереса или интереса оних који су им обезбедили глас више. Интереси разних групација, држава, капитала. Техника владања против поштеног живота.

Политика јесте племенита вештина. Вештина над вештинама. Врлина над врлинама.

Само штета што је нема.

Преплављени смо најјефтинијим политиканством. Угушисмо се.

Култни савети “мудрих политичара” прожимају све режиме и стварају политиканте:

“Треба имати стомак. Што се бавиш политиком, ако ниси спреман на лажи и преваре? Како да ти кажем – на све мораш бити спреман и све мораш применити. Како другачије мислиш да победиш? Истином? Ко воли истину?”

Са друге стране, на основу онога што се говори, свако ко се бави “политиком”, себе представља као симбол врлина и заговорника истине. Свако за себе каже да му поштења и памети не недостаје. Ни знања. Ни части. Ни праведности. Мрава згазили нису…нити ће.

И онда се у свету ауторитарне српске култорологије и под спин диктатором изроди потпуно нов покрет. Нов начин размишљања и заборављени осећај племенитог заједништва.

Погледајте како се само неуспешно бране “наши властодршци”. Држе се чврсто за своје функције, јер у животу немају ништа друго. Навикли да живе у средњем веку, не могу да појме искреност и одговорност. Како је то грозно када се човек плаши живота око себе. Никад себе спознали нису, а камоли шта друго.

Несрећни људи нам никада срећу донети неће.

И зато су поруке студентског протеста, које су дошле у сваку кућу у Србији, донеле талас промена. Талас другачије свести.

Није битно КО, већ је битно ШТА!

Није битно КО, већ је битно КАКО!

Није битно КО, већ је битно ЗАШТО!

Талас студентског покрета указује на дубоко компромитоване механизме владања и тражи имплементацију етичких вредности. Захтева се примена врлина и знања. Слобода за све. За људе, за мисли, за речи, за рад, за уметност, за сваког човека понаособ!

У систему људске свакодневице захтева се место за достојанство и поштење. За правду. Заједништво доброте као отаџбина.

Дубоко верујем (можда сам усамљен у том ставу) – људској цивилизацији је потребан морални и емотивни препород. Ово што раде српски студенти последњих месеци је управо то. На глобалном нивоу. Јавно практиковање морала и здравих емоција.

Маде ин Сербиа.

Миодраг Гавриловић