После изјаве председника Ћациленда да ће кренути у блокаду рада судова, морали су да реагују тужилаштво и полиција и приведу га. Моментално. Тако се бар поступа у свакој демократској држави или оној која претендује да то постане. У најмању руку морали су да реагују здравствени радници и захтевају хитну хоспитализацију.

Наравно, није се десило ни једно, ни друго, јер је постало природно да Вучић поставља сам себи јавно захтеве, а да на њих ни он после не одговара, да нуди младима станове по најповољнијим ценама о чему сад сви ћуте, да се званично прогласи Ћацијем што у преводу значи ја сам олош и само дно људске врсте и не можете ми ништа, да му главни одговор на побуну студената и народа буде показивање средњег прста и цртање тог симбола пристојности напредњака и њихове визије Србије, да сваке недеље макар једном победи и тријумфује над обојеном револуцијом најављујући светски бестселер од књиге коју ће написати, да се телефоном и појавом редовно укључује у колегијум једне опскурне телевизије назване Информер, да се најави новинарима РТС да ће доћи у Дневник и причати колико му дуне, а потом ту телевизују прогласити центром обојене револуције, да приликом отварања болнице или било какве кризе у најави позива на сопствено убиство, да производи и измишља десетине атентата који су покушани против њега и извршени искључиво у његовој глави… И тако можемо у недоглед.

На сцени имамо, што би млади рекли, лудило мозга које се не зауставља. Како је могуће да смо као народ дозволили да будемо баш толико понижени, да нас један најобичнији политички пајац и особа без дана радног стажа исмева, блати, брука и гура све дубље у живо блато из којег излаза и спаса све мање има.

Један од стравичних примера тог и таквог понижења и исмевања сопственог народа извео је лични пријатељ врховног Ћација, Жељко Митровић, стоворивши виртуелну председницу своје ружичасте телевизије назвавши је Милунком Савић. Бестидно.

Највећа српска хероина Првог светског рата, чијем карактеру и храбрости се дивио читав свет, у Брозовој Југославији је добила прилику да чисти клозете, а у Вучићевој Србији да буде виртуелни руководилац једне од највећих медијских тровачница на овим просторима. Има ли краја оваквим и сличним понижењима који су део државног пројекта. И зашто сви ћуте о томе. Да ли смо трајно изгубили својства оног народа коме је припадала Милунка Савић или смо једноставно огуглали на све, па смо у недостатку правих вредности почели сами себи да се допадамо овакви никакви. Није тајна да је Мири Марковић једно време Тито егзистирао као теча. Такође је, познато да је Жељко Митровић, уз Вулина и Ристића, био једна од препознатљивих подсукњи које су красиле целокупну појаву другарице са цветом у коси. Знамо колико је зла и понижења нанела овим просторима и овом народу супруга Слободана Милошевића. Никада није одговарала. Као ни њене бројне подсукње и Шешељеви носачи бурека.

Уколико после промене режима која ће неминовно уследити, будемо поновили исте грешке и дозволили да баш нико и словима нико, опет не одговара, онда не заслужујемо да се више зовемо народом. Још мање да постојимо на овим просторима.

Зато су очекивања од тзв. студентске листе огромна. Можда и превелика у односу на целокупно стање, али имамо ли шта друго осим тек пробуђене наде и вере да су промене могуће. Против толико наталоженог зла неће бити лако, јер зло, за разлику од добра, никад не бира, а свако од нас ће овога пута, коначно, имати прилику да изабере и докаже да се и у неравноправним биткама и ратовима може победити. Да ли ће то бити и довољно знаћемо ускоро!

Срђан Шкоро