Некада најпопуларнији појлски цртани филм подсетио ме је на стање у Србији. Ми смо браћа, изгледа да смото заборавили, без обзира на политичко, идеолошко,  вредносно и било какво друго опредељење. Везује нас географија-тло на којем живимо, историја-време које нам је претходило, биологија-генетика коју делимо…

Ми смо браћа, јер не бисмо се тако мрзели да у нама не тече иста крв, да немамо исте обичаје, исти менталитет.  Ми смо браћа, и зато тако боли када се свађамо, тучемо, убијамо.

Ми смо били браћа, сада смо сирочићи, копилад, усвојеници, странци, пасторчад, изопштеници… Породица се распала због  некога ко је помислио да је патер фамилиас, ко умислио за себе да је месија, ко због свог пренапумпаног ега девастира било који облик заједништва.

У тој разореној породици, за време бракоразводне парнице, ми смо Лолек, ви сте Боли…К.

ФОТО: Принтскрин

Јер заиста, вас бивша браћи, баш Боли…К за све што се дешава око вас, вашим дојучерашњим суседима, познаницима, сународницима. Жандармерија у цивилу разбија кутије на Северу-боли..к! У поплавама страда десетине људи-боли..к!  Током пандемија умире десетине здравствених радника, стотине стараца у Дому, онколошких пацијената-боли…к! Осведочени насилник побије људе у Дубони и Орашју-боли…к! Људи жртвовани у Бањској-боли…к! Невини настрадају испод надстрешнице-боли…к!

Тешите се оном старом-све је добро јер нисам ја, неће то мене, то се дешава неком другом и негде другде. Увучени сте у мехур напредњачких ријалити телевизија где се наизменично смењују Змај од Шипова и Змај од Јајинаца, Маца Дискреција и Ана Мута(в)ција, Јована на литијуму и Обркнежев за литијум…Навикли сте да животарите у том Имагинарујуму ко којем се праве ауто-путеви више него у Немачкој, где БДП расте брже него у Јапану, где је квалитет живота бољи него и Лихенштајну, где је председник чудо природе, а опозиција њена грешка. Прихватили сте правила игре где ако сте подобни, послушни и покорни добијате свој део плена, глођете бачену коску задовољни, намирени, утешени. Све што контрира том систему треба уклонити, све што вас узнемирава треба неутралисати, све што доводи у сумњу створену утопију треба искоренити.

А питања, сумње, па и незадовољство расту неконтролисаном брзином јер је вртлог догађаја неочекивано брз и јак. Све оно у шта вас је главни чаробњак уверавао постаје провидан трик, исувише провидан чак и за његове најверније следбенике. Зато и не покушава да вас убеђује да је ископавање литијума штетно, већ вас убеђује да душмани хоће да зауставе незаустављиви развој Србије. Зато и не покушава да вас убеђује да корупција убија, већ да вас штити од обојене револуције. Зато и не покушава да вас убеди да Србе на Космету не лове као зечеве, већ да су Срби непобедиви чопор вукова кога срамоте и саботирају подмукле хијене. А з а све наведене проблеме, он је решење, а не извор пробелма. Он ће контролисати рад Рио Тинта, он ће ухапсити новопечене милионере у својој странци, он је заштитник и покровитељ свих Срба у региону. Он, и само он, нико други. 

Александар Дикић

За све изван тог Имагинарујума вас боли..к, драги боли..к, бивша враћо. За погинуле, за протеране, за отпуштене, за малтретиране, за ухапшене, за пребијене… Док је сендвича у руци, паризера у стомаку, повремених уплата на рачун као награда за (с)трпљење и покорност-вас боли…к.

Јер да је тај бол на неком другом месту, на пример на срцу или души или  мозгу, можда бисте приметил да пристојност брани корумпирани олош, да поштење истичу најгори криминалци, да српску заставу бране осведочени дезертери и издајници. Али, понављам, ми смо бивша браћа, ми смо Лолек, ви сте Боли…к.

А онда се десило нешто што ту бол из међуножја премешта на другу локацију. Блокаде путева, судова, мостова кваре ваш устаљени начин добровољног робовања и сада морате да платите цену те илузије. Или да трпите (можда се и пробудите), или да се у униформи црнокапуљаша сукобите са дојучерашњом браћом, да их газите аутомобилима, испесничите, ишутирате,  наравно уз пратеће увреде (вас доказано пристојних и нормалних са потврдом и отпусном листом доктора ДЈ Вучићевића).

Када бисте се освестили видели бисте да окупчјени грађани траже да институције раде свој посао, да не гинемо више због система који је колабирао, да нам држава не ради о глави, јер једна глава ради о држави. Држава је отета, не морате је бранити од њених заточеника. Систем убија, немојте због тога отпуживати жртве. Власт је корумпирана, немојте међу опозицијом тражити лопове. 

Ако вас и после свега, драги мој Боли..к, заболе за све изнесено, та ваша умоболност биће само цена више коју ћемо сви морати да платимо на крају ове наше заједничке трагедије. Када се вама испостави рачун и када се будете вадили на нехат, неурачунљивост или било који други изговор, не очекујте емпатију, разумевање. Очекујте пглед вашег бивше браће, јер ће и они тада постати за вас Боли(нас)…к!

Др Александар Дикић