Лојалисти по Богоносцу

Почело је тврдњом доктора права и актуелног попечитеља пољопривреде да „мртав човек није власник сопствених органа“, те држава, након смрти свога поданика, може с њима, елем органима, да чини што јој се прохте; наставило се аксиомом докторанта права и најупосленијег државног одвјетника да су „деца, до пунолетства, власништво државе“, а не своје властито или, макар, „власништво“ својих родитеља или старатеља.

Решење овог силогизма дато је, унапред, у изборној кампањи под насловом „Александар Вучић – за нашу децу“. Дакле, ако је АВ Србија, како се самопредставља, значи – сва деца Србије су његова деца!

Што би значило, и ова несташна, непоћудна и непослушна, а младалачки љубопитљива, на улицама и по блокираним факултетима.

Упозоравао сам, почетком те 2020, најдобронамерније, председника свега овога овде, куда би могло све то да нас, не дај Боже, поведе и одведе, ако председник легитимише изборну кампању странке чији је тада био председник, коју му је неки саботер и диверзант, а у сваком случају непријатељ, из најближег окружења подметнуо, а која се, да подсетим, на изборима звала (и сличила као јаје јајету оној Хитлеровој, са немачких избора у марту 1936. године): “Унсерен Киндер – Дие Зукунфт дурцх А.Х.”

Или, на српски преведено: “А.В – (будућност) за нашу децу”.

Само у књизи “Нулта 2020 тачка”, тој сам теми посветио неколико текстова: “А деца пуна маште, (наша) деца су украс Ес-ен-еса”; “Ко је сместио Зеки Роџеру”; “Мирис пољског “снопа” фашистичког цвећа”; Прети ли нам Закон о преносу овлашћења (Ермäцхтигунгсгесетз)?”; “Како је “За нашу децу” еволуирало у “Један народ, једна држава, један вођа”…

Наравно да ме није послушао.

Изабрао је потпуно супротну, опет инстант, трасу.

О Светом Игњатију Богоносцу (бачен лавовима у Риму, јер је одбио да призна идолопоклонство), 2025, тепа јој термином – „лојализам“.

У политичкој теорији, лојалиста је особа која показује непоколебљиву оданост и подршку одређеном циљу, вођи или, од вође прокламованом, „државном /националном разлогу“.

У пракси, прва асоцијација на лојализам је амерички (грађански) рат за независност, у осмој деценији 18. века, у коме се већина колониста (звали су се „патриоти“) борила за самосталност, а мањина тих новодосељених (то су били „лојалисти“ или „ројалисти“, „краљеви људи“), тек око пет одсто тадашњег америчког становништва, остала верна британској круни и ратовала за њене интересе.

Иницијатори окупљања напредњачких „лојалиста“ тврде да је прекретница био 3. новембар 2024, „када се видело ко је за политику ради деце, а ко ради профита“, а у међувремену се показало и „да нам такозвани студенти не дозвољавају да имамо Нову годину“. То су људи (самоизбројали су се: укупно их је 1.027) који „пуним срцем подржавају политику председника Вучића зато што поручује најбоље за наш народ, нашу децу“ и који „имају своју завете“.

Шта је тих 1.027 или 1.019, или 17.000, колико их, за сада, различити извори избројаше, у односу на 750.000, очито, недовољно лојалних и непоузданих чланова?

И шта су они – теоријска или практична, параформација Есенеса? Рече ли наш најважнији Неко да су неки од тих лојалиста она набилдована „деца од 18-19 година“, која су храбро, „десет на једнога“ (пардон, на двојицу) ударила или се бранила од Ђиласа и оног његовог једнога?

Председник Републике их зове „чуварима ватре, једним крилом, часним људима унутар СНС-а“, за његов укус, „помало екстремнима, углавном прорускима, који су за слободну и самосталну Србију, а изразито су против оних који би да спроводе обојену револуцију.“

Али, оно што је важније, наш Поглавица Лав Који Седи На Две Хоклице тврди, да он „није део тог тима, увек је мислио да је то претеривање, али су му ту веома блиски људи, и ту нико није против њега“:

„Ту их је сада већ више од 17.000, међу којима и мој брат и још неко из моје породице. Нису богати, увек су се жестоко борили против струја које су долазиле из западног обавештајног сектора, само позитивно могу да говорим о њима. Они су ме опоменули једанпут пре пет година и рекли да се са ‘жутим олошем’ не може у коалицију, када су медији преносили како ћемо да идемо са Демократском странком у коалицију, неком од тих демократских странака, сад их има 50, није ни важно. Они су се чак и на крв тамо заклињали, никада са жутим олошем и оваквима и онаквима. Мало су тврђи људи. То су углавном мушкарци, само мали број жена. И они су дошли код мене и рекли ми никад ти нисмо тражили ништа, не требају министарска места, ми се не бавимо бизнисом. Ти људи су упозорили све оне који мисле на различите начине да је потребно да се иде против мене, да неће имати никакву подршку унутар странке.“

А посебно је важно да су „спремни да се боре”.

Својевремено су се, у Шешељевом одсуству, радикали које су предводили Његова екс Екселенција и данашњи Поглавица, заклињали „свемогућим Богом, православном вером, именом и чашћу, славом својих предака и будућношћу својих потомака“  и да ће се безусловно покоравати странци која ће, у сваком тренутку, располагати њиховим посланичким мандатома – да никада неће издати идеале и програм СРС. 

„Како ја ову заклетву поштовао и испуњавао, тако ми Бог помогао“, потписивали су сви редом, све док, у лето 2008, Т.Н. изненада није, негде у фиоци, затурио ковертиране оставке напредњачких пребега, потписане у цркви Александра Невског.

Тако некако, и ови актуелни “лојалисти” су „били прво у једној малој цркви, то је њихов обичај“.

Срећа у несрећи је да је Поглавица свега овога овде закључио да је „важно да Србија не иде у то до краја“, и да је зато важно да се формира  – покрет.

Да, добро сте чули, да се подгреје идеја о ономе што се мени отпочетка причињавало као „Покрет за беспоговорну подршку Александру Вучићу о било чему било шта, макар и противуставно, да одлучи“. Али, боље и то, ако Поглавица већ не може без тога, него, далеко било, некаква „братства и племства“, „ултракопи“, “заклетве на крв и нож, зној и сузе”, “навијачке групе”, ове или оне „гарде“…

Јер, у контексту мога упозорења с почетка овог текста, није згорег подсетити се да су, када је реч о страначким пара(војним)формацијама у модерној историји, најпознатије баш оне при Националсоцијалистичкој радничкој партији Немачке, чију је кампању из 1936. прекопирала наша Српска напредна.

Двадесетих година прошлог века у моди је било да припадници ривалских политичких партија – комунисти, пре свих – упадају на скупове политичких противника и изазивају масовне туче.

Зато је вођа Националсоцијалистичке радничке партије Немачке (НСДАП) Адолф Хитлер пожелео да, по узору на страначку организацију Мусолинијевих фашиста, и унутар своје странке формира такву врсту параформације. Хитлеру је било изузетно важно освајање најважнијег јавног простора тога доба – улице. Његови батинаши су зато (извор: „Хитлерови јахачи апокалипсе“, Зоран З. Цветковић, Агноста, 2018) – имали задатак да противницима утерају страх у кости и да их „елиминишу из јавности“  (читај: протерају са улица), али и да задиве колебљивце приказивањем храбрости, организованости и бескомпромисности у борби за страначке циљеве“.

Прве групе за редарске послове НСДАП је основао још почетком 1920-тих: Салшуц („Заштитна дворана“), потом Шуцштафел („Заштитни одред“), обе са скраћеницом СС, мада нису имале директне везе са потоњим СС-ом.

Потом настаје Штурмабтајлунг (нем. Стурмабтеилунг, СА) као параформација НСДАП-а, у преводу са немачког – „јуришни одред“. Ова формација је имала кључну улогу у Хитлеровом успону на власт тридесетих година 20. века. СА-овци су били познати као „смеђокошуљаши“ због боје њихове униформе.

СА је била прва нацистичка паравојна група која је развила псеудо-војне титуле за своје чланове. Чинове СА преузеле су и неке друге групе Нацистичке партије, па и она најозлоглашенија (“црнокошуљашка”) СС.

Хитлер је лично, у Минхену, 1920, основао и Орднертрупен (нем. Орднертруппен); одред мишићавих нациста, бивших војника и пивничких избацивача, телохранитеља у данашњем смислу, са задатком да одржавају ред, штите зборове и окупљања Нацистичке партије од комуниста који су покушавали да растуре те митинге.

Убрзо је име камуфлирано у Шпортабтајлунг (нем. Спортабтеилунг), скривајуће име с значењем „спортски одред“, опет скраћено СА, а потом и у последњу верзију: Стурмабтеилунг. Већ 1922. НСДАП ствара омладинску секцију, Југенбунд (нем. Југендбунд), за младиће између 14 и 18 година.

СА одреди су се, углавном, упуштали у уличне туче са комунистима, социјалистима и Јеврејима.

Кад је Хитлер преузео власт 1933, СА је видела себе као замену за немачку војску, што је разљутило команду регуларне армије Рајхсвер које није симпатисало нацисте, и називало СА „смеђим шљамом“. СА се сматрала опасном и радикалном организацијом и зато што је општи обичај у СА био полагање заклетве лојалности локалним челницима СА, а не Хитлеру или Нацистичкој партији у целини. Хитлер је зато наредио смакнуће Ернста Рема и вођства СА, у “Ноћи дугих ножева”, између 30. јуна и 1. јула 1934. СА од тада бива маргинализована у нацистичкој владајућој структури.

Много познатија је била озлоглашена СС или Шуцштафел (нем. Сцхутзстаффел — Одбрамбене снаге) је била велика паравојна организација која је била главни део Нацистичкој партији. Лидер СС-а био је Хајнрих Химлер од 1929. до њеног распуштања после капитулације 1945.

И пре почетка Другог светског рата, нацисти су сматрали СС елитном јединицом, „преторијанском стражом“ партије са свим члановима одабраним по расним и идеолошким критеријима. СС се разликовао од немачке војске, Нацистичке партије и немачких државних званичника и по чиновима, ознакама јединица и униформама. Поред тога, припадници СС-а су на подлактици руке имали истетовиран број на десној руци. Мањи број означавао је виши ранг у СС-у. На копчама опасача припадника Вафен СС-а био је утиснут слоган “Оданост је моја част!”.

У Хитлеровој наредби од 7. новембра 1930, писало је: “Први задатак СС-а је да извршава полицијске задатке унутар партије.” Изворни задатак му је био да буде партијски орган безбедности, партијска полиција.

Борбене јединице СС-а, називане Вафен-СС (нем. Wаффен-СС), су се развиле у способне и ефективне војнике, у много случајева супериорније од немачке војске то јест Вермахта због жестоког идеолошког набоја и боље војне опреме.

„Део тих младића управо из редова лојалиста сте видели како су се супротставили Ђиласу и његовим батинашима, иако су бежали, избегавали, избегавали, избегавали и на крају им показали да се не плаше ни најмање. Као мишеве су их постројили тамо. То је само мали део људи.“ – овим речима представио је председник свих грађана Србије први ешалон својих страначких “лојалиста”.

Онда иде слика како то десеторо “деце” (“омладине коју су, док је обављала страначке послове, крвнички напали Драган Ђилас, један његов сарадник са супругом и трогодишњим дететом”), набилдовано, к’о да им је теретана једино занимање, невино стоји постројено, све у ставу за борбу, са комесарем напредњака „другом Рајом“.

Тако то обично бива када неко неовлашћено испомеша децу, “државну” и “страначку”, “нашу” и “њихову”.

Уместо да је макар ту децу, као Свети Игњатије, очински “повукао за уво, да брже порасту у овој години”, наш Поглавица је, и првих дана нове, неовлашћено позивао студенте на разговор, унапред их дисквалификујући да су остали без аргумената. Иако ти високошколци управо призивају одметнуте државне функционере, а Поглавицу посебно, да се призову институцијама, односно својим уставним надлежностима.

Државне институције, а шта то беху институције које не знамо чему служе, а уз то и не раде?

А довољно би било само да га се, њега Поглавицу, сведе у оквире уставних надлежности председника Републике и да баш он ослободи институције чија је овлашћења узурпирао за се. Јер студенти, па и већина грађана, не тражи његову “главу”, никакву, чак ни политичку. Нека у миру и здрављу, а по Уставу, изгура до краја мандата 2027. године. Само то захтевају  наша, па, ваљда се подразумева, и “њихова” деца.

Цвијетин Миливојевић