Поводом Међународног дана размишљања и сеећања на геноцид у Сребреници 1995. године
С дубоком тугом, достојанством и пијететом, 11. јула присећам се једне од најмрачнијих страница новије европске и светске историје – геноцида у Сребреници, када је 1995. године убијено више од осам хиљада невиних мушкараца, дечака, па и жена, само зато што су били Бошњаци.
Осећам моралну, људску и духовну обавезу да се поклоним њиховој успомени, изразим искрено суосјећање њиховим породицама и да дигнем глас против сваког облика мржње, насиља и нетрпељивости.
Овај дан није само сећање на страшну трагедију – он је и позив савести. Подсећа нас на то до каквих размера може довести дехуманизација и идеологија мржње. У Сребреници се догодило оно што никада није смело – систематски, плански и хладнокрвно одузимање живота и достојанства.
С људске стране, то је пораз човечности. С психолошке стране, то је рана која ни након тридесет година није зацелила – и тешко да ће икада потпуно зацелити.
Као верник, верујем да је сваки човек створен на слику Божју и да носи у себи неотуђиво достојанство. Управо због тога ме злочин у Сребреници дубоко погађа – јер је то злочин против свега што вјерујем да би човјек требао бити.
Сећање на Сребреницу за мене није само обавеза – оно је одговорност. Да се не заборави. Да се не понови. Никада, никоме, нигде.
Позивам све људе добре воље, како у Србији,, тако и у целом свету, да се с поштовањем, истином и емпатијом присете ових жртава. Да својим речима, мислима и делима допринесемо култури мира, правде и међусобног поштовања.
На крају, јасно и без задршке осуђујем геноцид у Сребреници и све оне који су га наредили, организирали и извршили. То је неизбрисив подсетник на оно најгоре у људској повијести – подсјетник који морамо носити са собом, управо зато да се никада више не догоди.
Нека жртве никада не буду заборављене. Нека нас њихова тишина вечно подсећа колико вреди сваки људски живот.
У миру, тишини и молитви,
Ђакон Бојан Јовановић, Београд, 11.07.2025.
