Тестамент 
Студента Богдана Јовичића, Вучићева корумпирана власт је довела на сахрану оца у букагијама као окорелог криминалца. Да је Пабло Ескобар у питању има ли би више обзира него према студенту Богдану. Та слика, та посебна врста понижења, та патолошка мржња коју гаје према будућности ове земље, најбоље говори докле је спремна у разним видовима репресије да иде Вучићева власт како би што дуже одлучивала о судбини свих нас.
Јавност је за овај догађај сазнала накнадно, као и за чињеницу да Богдан већ данима пре тога штрајкује глађу због одлуке власти да му се продужи притвор. Уследило је огромно згражање јавности чак и од оних који не подржавају ни јавно, ни декларативно студенте и њихову борбу.
Преплашена бурним реакцијама и могућим последицама власт је применила стари добро опробани удбашки рецепт ангажујући лажног војводу и јуловску фекалију да саопшти нешто много бруталније, а то је како се наводно блокадери спремају да убију студента Павла Цицварића и то припишу властима. И као по команди сви се окрећу тој више пута употребљеној удбашкој удици, Богдан и оно што је доживео и доживљава одлази у други план, а сви крећу да бране Цицварића, под паролом “Павле је и мој син”. Прекрасно. Праве се емисије, утркују се разни креативци по друштвеним мрежама, по ко зна који пут прихватајући њихову убачену игру “седи не наседај”.
А толико су насели да се човек једноставно мора запитати јел то раде из необјашњивог незнања и наивности, или пак намерно и у договору са промотерима оваквих и сличних акција.
Сведоци смо да се више од 30 година на политичкој сцени појављују једни те исти људи. Сведоци смо да се исто толико дуго награђују, деле међусобно паре и у јавности уздижу једни те исти. Сведоци смо, нажалост, да званичне жртве режима могу бити само они које подрже припадници НВО сектора и страначке опозиције, од којих већина опстаје и лепо живи у директној или индиректној колаборацији са влашћу.
И једни и други имају своје љубимце, своје омиљене жртве које јавности представљају као нешто посебно, док недовољан број људи уме да препозна тај болесни игроказ који се одвија пред њиховим очима. Они који то успеју да схвате и усуде се да то саопште јавно бивају анатемисани и од једних и од других. Тако се стварне жртве режима не могу видети, нити се о њима може било шта чути, од оних бројних договорених које само наизглед делују као праве. Постоји посебна екипа, специјални жири који одобрава лиценцу ко може бити жртва, коме ће јавност указати већу пажњу и чије су претње кад стигну стварне и опасне, а на које не би требало обраћати пажњу. Тапију на бол имају само они самопроглашени који су наметнути јавности као мерна јединица свега. Само они могу да процене степен нечије угрожености, па се тако некима унапред припреме сигурни штекови у иностранству, док се други остављају на цедилу, препуштени на милост и немилост бруталним прогонитељима.
Кад будемо као друштво умели да на прави начин разазнамо и вреднујемо ко су стварне жртве режима и дозволимо да до нас допре њихово страдање и бројни вапаји, тада ћемо моћи да кажемо да је пут ка оздрављењу могућ. До тада ћемо бити само простор на којем царује лаж и корупција у којој лажне жртве са линценцом добијеном од лажних моћника имају прођу. Ону прођу која је створила сав бесмисао, где су пропаст и цивилизацијско назадовање једина извесност.
У сенци свега, провлачи се промена кривичног законика како би се лакше криминализовао и оптужио свако ко је противник ове власти. Али коме то причати.
Бар је студентска листа, кажу, коначно формирана. Време је да се сви усредсреде и врше притисак да се што пре распишу избори. Другог излаза, показало се, за сада нема.
Срђан Шкоро
