Недавно сам имао конструктивну дебату са пријатељем која је највећа вредност овоземаљског живота. Обојица смо контатовали да је то слобода. Слобода је лепа, али скупа. Кроз историју људи који су се борили за слободу су били жигосани и прогнани. Слобода кошта, а највише су спремни ту цену да плате људи који су слободног духа, развијеног степена (друштвене) свести и високог степена савести. У којој мери је једно друштво либерално видимо колико је оно цивилизацијски, културолошки, друштвено, политички, техничко-технолошки, научно и економски еволуирало.

Наше друштво мора да се либерализује брже, боље и јаче. Наравно суштински, а не на нивоу фраза и флоскула.

На простору Балканског полуострва, па и у нашој земљи један значајан део друштва мисли да је депресија ”Десперија зла жена која прогони поштеног човека” и да се она лечи ”мотиком”. Нешто мањи број, али, и даље значајан мисли да је жена ”крива”, ако роди женско дете. Пол дете одређују хромозоми оца, а не мајке. То зна сако ко иоле има опште знање и културу. Ниподаштавање детета и мајке због њиховог пола је сексизам и расизам. Такво размишљање је средњковековни начин размишљања, супротан цивилизацијским нормама модерног света.

Нашој земљи је потребна либерализација образовања, културе и економије, као и легализација марихуане и проституције. У образовном систему је неопходно извршити корените промене. Образовни систем је потребно направити по узору на скандинавски образовни систем. Треба ставити акценат на мале гупе, интерактивну наставу, научити дете од малена да му школа није непријатељ, већ пријатељ који ће му омогућити лакше превазилажење животних препрека. Најбоље се до знања долази кроз игру и развијање талената код одређене особе.

Легализација подразумева улажење у систем ПДВ-а, а декриминализација не третира поменуте термине као криминал, већ као прекршај.

Лаке дроге, конкретно марихуана је мање токсична од алкохола и цигарета, има више лековитих него штетних дејстава. Легализацијом марихуане се уводи екстра порез где се пуни државни буџет. У том случају запослили би се високо образовани и стручни људи да раде контролу квалитета и то би био један од начина смањења незапослености технолога, агронома, биолога. Уживаоци поменутог производа би били сигурни у његов квалитет, а смањили би се криминални обрачуни, малолетничка деликвенција и конзумирање синтетичких наркотика као што су амфитеамин, есктази, МДМ и сличне.

Легализацијом марихауне би се направила много већа друштвена дистанца од поменутих синтетичких наркотика које су деструктивне по појединца, друштво, државу. Синтетичке дроге су друштвена аномалија која изазива социјалну дисторзију. Легализацијом марихуане би се прекинуо ланац у коришћењу наркотика, јер је мања вероватноћа да ће неко први пут ступити у контакт са нарко-дилером када купује синтетичке дроге, а не марихуану. Легализација марихуане би била баријера коришћењу синтетичких дрога. Легализација, односно, лекализација марихуане је потребна у медицинске сврхе. Нажалост, карцином је врло честа појава у данашњем свету.

Што се тиче протитуције, проституција је поред политике најстарији занат. Није фер да политика буде легализована, а проституција забрањена. Легализовањем простиуције и увођењем екстра пореза на пружање сексуалних услуга се, такође, пуни буџет. У том случају постојало би обавезно обављање здравствених прегледа од стране медицинског особља. Повећао би се обим посла за лекаре, пре свега гинекологе, као и за медицинске техничаре. Одлив нашег медицинског особља у Немачку и у остале уређене земље би се смањио.

Пружатељке и пружаоци сексуалних услуга и клијенти би могли да се осећају безбедније за своје здравље. Пружатељке и пружаоци сексуалних услуга би били предузетнице и предузетници, које би имале и који би имали здравствено, социјално и пензионо осигурање. У том случају би се искоренили макрои који људе који се баве овим послом третирају на начин који је недостојан третирању човека. Људи који се бави овим послом би били заштићени од тога да заврше у белом робљу где су батине, мучења, омаловажавања и понижавања свакодневница.

Легализацијом лаких дрога и проституције, као и увођењем екстра пореза на луксуз, шунд и кич, држава би кренула постепено да се опоравља, јер би и привреда почела да се суштински развија. У том случају би било довољно новца за културу, здравство, образовање и рекреативни спорт. Можда ће овај мој текст наићи на многа оспоравање, али то ће бити доказ да ми и даље живимо ”Лепоту порока” и ”Петријин венац”.
Завршићу текст са рефреном песме од Партибрејкерса ”Хоћу да знам”:

”Бити исти,
бити посебан,
бити слободан,
бити само свој,
исти, посебан, слободан, бити сам свој”

Владимир Станисављев, правник, мастер политиколог и безбедњак