Ево га опет. Враћа се председник са још једне параде, пун осмеха и оптимизма, маше са степеница авиона и носи… патку. Али овог пута не руску – ПЕКИНШКУ. Летећа, наравно, како доликује нашој геополитичкој акробатији.
Јесмо ми, господине председниче, сисали весло, али нисмо прогутали чамац.
Од ослобођења од наводне “тираније” Османлија, па све до данашњих “стратешких партнерстава”, ова држава није имала ниједног човека на врху који је разумео шта значи живети на раскршћу Истока и Запада. Уместо да ту предност искористимо, сви су нас уредно газили по блатњавим маргинама сопствене сујете, уверавајући нас да је то – за наше добро.
Зато, пре него што полетимо у још једну кинеску бајку, подсетимо се како су претходне “визије” завршиле:
Чињенице, а не бајке:
Инфраструктура: Није грађена да повеже Балкан са самим собом, него да га повеже са интересима европских и светских сила. Шине воде од Беча до Солуна, али се села између Крушевца и Пријепоља и даље гађају димним сигналима.
Железнице: Нису финансирали ни наши дедови, ни наши порези, него стране банке. А заузврат? Концесије, профит, право управљања – у туђим рукама.
Јавне зграде: Да, правиле су се школе, општине, касарне… све по шаблону “европског реда”. Али без суштине. Без народа. Све да би се упаковало ново потчињавање под изговором “цивилизовања”.
Рудници: Па нисмо ваљда заборавили? Француски, британски, белгијски, аустријски и руски интереси су се утркивали ко ће пре да ископа, исцеди и оде. А наши људи – јефтина радна снага без заштите, без права, без перспективе.
И сад – ето брата Сија да нам све то да – за џабе?
Оче, моли се.
Јер не мирише то на никакав мирис Пекинга, већ на познати смрад колонијалног глиба, само у новом паковању. А патка је и даље патка, па макар имала штапиће уместо перја.
Шта је решење?
Једноставно. Не треба нам ни нова патка, ни нова парада. Треба нам истина.
Отворите архиве. Све.
Покажите народу све те уговоре, меморандуме, обећања и концесије. Објавите ко је за које рачуне потписивао, ко је у чије име причао, ко је био лојалан интересима страних сила, а ко свом народу.
Да се види ко је за прдекане а ко за историјску одговорност.
Јер ако већ морамо да слушамо бајке, нека бар деца имају користи. А ми одрасли – да престанемо да једемо те летеће патке. Било руске, било пекиншке.
Доста је било.
Бојан Јовановић
