Велики део наших етаблираних опозиционара (наравно не сви) обичне су птице грабљивице. При томе не ради се о храбрим и борбеним припадницима те животињске групе, какви су орлови, који лове оно што намеравају да поједу. Не! Ради се о политичким лешинарима, који чекају да неко други улови оно што желе, да би се онда погостили остацима или крађом дошли до већег дела онога што сматрају примамљивим пленом.

Наше опозиционе партије већ годинама, у иоле већим размерама, не могу да се договоре око било чега. Једне странке бојкотују изборе али тако што ништа не раде да они пропадну већ тек пасивно апстинирају. Друге на њих кротко иду. Ефекат је да Вучић боље прође него да су сви опозиционари одбили да изађу на изборе или сви на њих изашли. Отуда, скоро да основано може да се каже да се ради о неким прљавим комбинацијама са њим, како би, „уз скромну надокнаду“ неким од опонената, наставио стабилно да влада.

Опозиција тврди да су избори покрадени, а онда прихвати мандате у Народној скупштини коју је, до јуче, аргументовано називала нелегалном. Утемељено оспорава легитимитет криминалном СНС режиму, а неосновано, без обзира на даље продубљивање диктатуре, наставља да седи у Парламенту уместо да из њега иступи и јавно, обративши се свим релевантним међународним факторима, прогласи да Србија има узурпаторску власт.

Тако је било донедавно. А данас, када студенти успешно пробијају један за другим бедем Вучићеве мрачне власти, њени номинални стари опоненти пакосно гледају на оно што ти млади људи са својим професорима постижу, док опозиција годинама није ни делимично урадила ишта од тога, било стога што то није умела или зато што није ни хтела (нпр. јер је имала договор са режимом да буде стерилнија него што је сама по себи).

Уместо да се опозиционе партије окупе – не у нереалну коалицију већ реални неформални блок – и јавно стану иза студентских захтева, евентуално их допунивши и неким својим идејама, оне покушавају да се убаце у оно што је већ обављено, и добију по неку мрвицу резултата туђег рада.

Док то чине,  директно или индиректно, подмећу да студенти не желе промену режима већ само системске козметичке промене. Тако, злонамерно, тумаче речи представника студената – да се они не мешају у политику већ само траже ревитализацију уставности и законитости!

Истина је сасвим другачија: баш то би представљало праву мирнодопску револуцију. Вучић је узурпирао све институције и влада неуставно. Успостављање уставности и законитости, односно правне државе, потпуно би изменило системски карактер ове земље.

СНС у Сремској Митровици ФОТО: Фонет

Мафијашки естаблишмент који имамо, наравно, на то не може да пристане. Правна држава је за њега исто што и куповина карте за пут у затвор. Отуда, студенти на паметан начин траже промену режима! Оно што кажу исто је као да тврде да немају ништа против побеснелих паса луталица, само инсистирају да буду затворене у одговарајућој установи. Паметном доста!

Разуме се, Вучић није глуп иако је опскуран, па му је све јасно. Опираће се ономе што студенти траже док год може. Када процени да је ствар готова – а уверен сам да ће се то десити ако разни тајни сарадници режима и опозициони грабљивци (који су некада и прво) не успеју да им зарију нож у леђа – покушаће да побегне из земље.

Оно што студенти раде није Сизифов посао, већ прагматично поткопавање диктатуре. И велики део њених хипнотисаних присталица, поготово после онога што се догодило у Новом Саду, жели правну државу и борбу против корупције. Тиме што на томе инсистирају, студенти софистицирано придобијају део њих. Ти људи су према њиховим захтевима отворени док су у односу на партијску опозицију затворени. Тако се Вучићу копа рупа испод ногу, те ће му се пре или касније услед тога обрушити тло на коме стоји.

То схватају и они из опозиције који сада, обично туђим устима, злобно критикују студенте. Зашто то раде? Свесни су да ће, ако студенти истерају своје, настати нова архитектура српске политичке сцене, те за многе истрошене опозиционаре на њој неће бити места. Зато им је драже да помогну Вучићу да се извуче и тако добију неку награду данас, односно још током неког времена обезбеде мало али топло место нпр. у Скупштини, него да допринесу ослобођењу Србије, ка коме нас воде побуњени грађани на челу са студентима и професорима.

Саможиви опозиционари, какве немалим делом сада имамо, нису ништа друго него наличје Вучићевог прљавог система. Опет, они у опозицији који ипак нису продали душе, то могу и морају да покажу тако што ће недвосмислено стати уз студенте.

Сада када се Вучић котрља низбрдо не требају нам трули „компромис“ са њим који би му помогли да се извуче из живог блата. Ако касније, када додатно ослаби, и буде договора са режимом да би била осигурана мирна транзиција власти, он мора да буду у функцији успостављања уставности и законитости, те формирања привремене владе која би организовала фер изборе. Никако потенцијални договор не сме да испадне нагодба између Александра Вучића и његових опонената, како би им он уступио део колача, те онда заједно са њима наставио да експлоатише Србију.

Нашим дугогодишњим професионалним опозиционарима сат откуцава као и Алеку без Косова. Шансу да опстану имају само они који схвате да је глас студената – глас већинског дела нашег народа, те у складу са тим поступе.  Ко то не разуме грдно ће се кајати али биће касно!

Драгомир Анђелковић