Устани Србијо 
Вучићев режим је недавно протерао из Србије једног маргиналног црногорског редитеља, познатог тек по шовинистичким, антисрпским писаним и усменим сплачинама. Оне својом примитивном мржњом, иако полуписмене и тупаве, привлаче пажњу. Бизарност за плебс неретко има чудан магнетизам. Под условом да је антисрпска, она постиже исти ефекат и међу припадницима овдашње писмене анти-Србије (погрешно зване „Друга Србија“).
Поменути а још неименовани духовни следбеник Секуле Дрљевића, који своју мрачну идеологију – гле парадокса – крије иза неистинитог антифашизма, зове се Данило Маруновић. Многи наши опозиционо настројени грађани скочили су да га бране, не схватајући о чему се суштински ради, зато што му је, наводно због малигног односа према нашој земљи и народу, официјелни Београд ускратио боравак у Србији.
Просудите и сами из његових речи да ли је он уистину залужио такав третман: „српско осјећање патриотизма израстало је у монструозни неофашистички империјализам“; „Србија је протагониста и узрок свих конфликата“; тзв. „великосрпски неофашизам“ је једна од „најопаснијих манифестација фашизма у модерним европским друштвима“.
Свака нормална власт би благовремено реаговала и ускратила боравак таквом тровачу на својој територији. Међутим, Вучићев режим је дуго имао благонаклон однос према њему, иако такви ставови „цењеног“ аутора нису ништа ново. Чак је, примера ради, и једна представа коју је режирао стављена на репертоар Народног позоришта у Београду, које званична Србија и те како контролише пошто се ради о институцији од прворазредног националног значаја.
Значи није проблем када, рецимо, црногорске неоусташе бесрамно гаде све српско како у историјски нашој (наравно не тзв. србијанској него српској) Црној Гори, тако и у Србији. Штавише, пожељно је и да нападају Вучића као помахниталог „великосрбина“. То му јако одговара јер иза таквих атака крије своју косовску велеиздају и генерално НАТО квислиншку политику.
Разни иритирајући Маруновићи на њега бацају камење нетрпељивости, а он добија додатне „аргументе“ да бескрупулозно Србима лаже: „Нападају ме јер браним Србију и Српство“. И игра се наставља. Лепо и антисрбима на власти у Београду и њиховим црногорским и другим србофобним колегама. Но, млади црногорски режисер изгледа није довољно вичан у таквим брзим те лукавим играма. Или је баш тотално отупео од црних страсти, па није схватио шта сме а шта не сме да ради.
Напао је поводом Видовданског сабора у Београду студентско-грађанску опозициону мрежу као великосрпску. Између осталог написао је: „Штафету српског неофашизма има ко да проноси даље. Црна Гора, Зета и Дукља остају ,прве спрске државе’, Русија је мајка, Младић јесте херој, а Сребреница није геноцид. Неофашизам опет маршира Балканом“. Е, ту се оклизнуо и пао!
Формални или неформални задатак људи као што је он јесте да Вучићеве опоненте, штагод они били, хвале као „велике Европејце“, „заговорнике помирења“ (искључиво на уштрб српских интереса), „југоносталгичаре“, а спин диктатора Србије жестоко „критикују“ као „мега националисту“. То је на линији његове дегутантне приче да је упркос томе што је издао Косово он, једино он, српски патриота, а они који му се опиру – иако за разлику од њега не раде за Сороша, не претварају српску војску у НАТО контингент, није им био савезник и саветник Тони Блер, инспиратор агресије на Србију 1999. године – реализују „обојену револуцију“.
Бедно али пропагандно разумљиво. Додуше, не и за очито онолико социјално бистрог колико је и уметнички талентован, „првака“ монтенегринске режије. Иако својим болесним језиком и на изокренут начин, ипак је проговорио о реалном, правом, патриотизму српских студената. Зато је и платио видовдански цех!
Драгомир Анђелковић
