Не тако давно упознао сам читаоце о политичком карактеру општине Оџаци. Њен генуис лоцо је тешко растумачити, још теже објаснити туристима, пролазницима, чак и дошљацима који пролазе кроз неминовну болну фазу прилагодјавања локалним обичајима. Нема званичних података, нити је спроведено социо-патолошко истраживање, али мсилим да не грешим ако кажем да је највећи број криминалаца, нарко-дилера и коцкара по глави становника баш у овој наизглед питомој, западнобачкој општини.

Википедија ће вам открити да су Оџаци родно место трагичних ликова из деведесетих Јовице Станишића и Бошка Перошевића (обојица из моје тазбине-Раткова). Оџаци су били црвена тврђава Војводине, јер је овде Слободан Милошевић победио чак и на изборима који су га на крају коштали главе. Онда је тврђава само променила заставу, па је уместо Слобе почела да се клања и куне у Шешеља, јер је следећих десет година владао локални радикаски шериф који је побеђивао и на директним и на посредним изборима.  Зато и нема места чуђењу када у раним јутарњим часовима током изборног дана репортери почињу да износе севернокорејске цифре везане за излазност, а десетак сати касније проценте подршке коју добија актуелни режим, читај Александар Вучић.

Да бих вам додатно приближио политичку атмосферу у Оџацима подсетићу на оно што се десило на последњим локалним изборима на којима је власт однела убедљиву победу заједно са „својом“ опозицијом. Све оно што режим користи широм Србије, разне начине застришивања, уцењивања, поткупљивања, махинација, превара и крађа, све то као отровни коктел локални напредњаци већ годинама уназад спроводе у Оџацима. Злоупотреба бирачког списка, куповина гласова социјално угрожених група, приморавање запослених у јавним предузећима, троцифрени бројеви болесних који гласају по кућама на готово сваком бирачком месту, колективно гласање Цигана чергара, поткупљивање опозицоиних „чувара кутија“. Да ли знате неку општину где шеф полиције заједно са својом женом прикупља капиларне гласове? Да ли знате неку општину где се конкуренцији пале аутомобили, а представнике „Црте“ јуре регрутовани ММА борци, читај плаћени батинаши? Да ли знате неку општину где је јавна не тајна, већ уговорна обавеза, да сви они који су запослени преко странке морају да дају „десетак“ у страначки буџет?  Последње локалне изборе опозиција је дочекала са нестрпљењем, јер је имала ванпарлемантарни статус због претходног бојкота и плус била додатно мотивисана националном кампањом „Србија против насиља“ која је најзад ујединила традиционално разједињену опозицију. Пратећи општи моментум, сви локални опозициони одбори пристали су да буду на јединственој листи. Наравно, власт их је предухитрила и направила „своју“ опозициону листу под називом „Оџаци против насиља“ и кренула у систематско онемогућавање да се било ко други кандидује осим тог договореног двојца. Уследили су телефонски позиви коиј су приморали најагилније опозиционе лидере да одустану од кандидатуре из „безбедносних разлога“. Да ли треба да наводим да је било потребно само споменути презиме које је данас актуелно па да ако им телефон није испао из руке кандидати свечано обећају да ће повући своју кандидатуру. Тако је и било. Оџаци су данас готово једина оштина у Србији која нема ниједног опозиционог одборника, не због неуспеха или бојкота, већ због претњи, насиља и уцена.

И онда, када је дошао талас слободе, када су пале маске, када су људи почели да шетају, да звижде, да траже оставке и промене-локални шерифи су морали да покажу зубе. Направљена је једна колона, не не мислим на то да су направили заједничку листу са радикалима којима над главом виси низ кривичних пријава још из времена њихове власти, не мислим ни на социјалисте који су се до јуче буквално физички обрчунавали са садашњим коалиционим партнерима, не мислим ни на Мађаре који пре тридесет година нису узели два сендвича и пребегли у матицу, мислим на једну једину колону коју напредњаци могу да направе-политичари и мафијаши/батинаши у симбиози, у заједници, у породици. Готово да се не може разазнати ко је ту политичар, а ко батинаш ни по речнику, ни по понашању, ни по физиономији, али ни по полицијском досијеу. Једино што је сада другачије јесте појава „краља обрва“. Не морате гуглати, наравно да је и он пореклом из моје криминогене тазбине, наравно да се раније бавио шверцом, да је из сиве зоне катапултиран у светски џет-сет. Као такав није могао да постане ништа друго до провинцијални сноб који ће у сиромаћном окружењу направити луксузну хацијенду, возити бесна кола, правити нарко баханалије маскирајући све то лажним локал-патриотизмом. 

Краљ обрва подигао је обрве због блокаде факултета, иако је поред факултета пролазио само када је уваљивао турске фармерице лаковерним студентима. Наједном му се појавила неиздржива потреба да брани општину, односно власт коју је до јуче пљувао због непотизма и нестручности. Изненада посећује телевизије са националним фреквенцијама, иако смо га до пре неку недељу могли видети само у Бизнис причама или естрадним прилозима забавних емисија. 

Шта га је мотивисало? Љубав према књизи? Љубав према реду и закону? Да је тако пут би га одвео на сасвим другу страну, а не у загрљај расних тик-токерки. Ко зан шта му виси над главом, али је сигурно да је ту своју главу сада везао за судбину напредњачког режима. Да ли је то добра пословна одлука-време ће показати.

Али, објављивање рата студентима, опозицији, суграђанима Бабићу се не може и не сме заборавити. Није он никакав устаник, ратник, војник. Иако друге позива да имају јаја, а немају муда, садржај његових гаћа је видјив и без исповести београдских старлета. Он се само ставио у службу напредњачке злочиначке кампање против политичких неистомишљеника. Он глуми да је против насиља, иако је у друштву доказаних насилника. Он мисли да је з авећинску Србију, иако је у друштву оне мањине која је предмет криминологије и социјалне патологије.

Кристалну ноћ коју је најавио Бранко Бабић на свом инстаграм налогу могла је да крене у Оџацима. То је био погодан терен за оно што су влажни снови напредњачких јастребова. Понављам, у Оџацима је створен супер-механизам присиле свега оног што напредњаци примењују широм Србије. Грађански рат је могао да почне баш ту, кристална ноћ ко зна колико дуго би трајала да су се Бабижеве речи показале тачним, а подсежам да су те речи добиле простор на већини режимских медија, чак и оних са националном фреквенцијом.

На срећу, Бабић је лагао. То и није изненађење јер је у друђтву оних који су лажима и преварама дођлли, а тако се одржавају на власти.

Бојану Михајловићу, кога не познајем и кога стицајем околности никада у животу нисам срео и видео, желим брз опоравак уз само једну констатацију. Ти си жртва, не само оног ко је пуцао на тебе, већ начина живота који водиш и карактера људи којима си се окружио. Твоја мајка је те ножи заплакала, Бабићева није. Твој брат није знао да ли си жив или ниси, остлаи су отишли својим кућама. Ти си жртва Бабићевог егзибиционизма, и болесне амбиције Горана Ђаковића који те је напујдао, доводио и снимао у оба случајева када си су сукобио или желео да се сукобиш са својим суграђанима. Ти си жртва, а они су саучесници у злочину који је почињен над тобом. Јер ко зна када ћес се ти вратити својој жени, док је исити Ђаковић целу оштину поклонио својој. Ко зна да ли си спремио излазну стратегију из свега овога, али није Ђаковић случајно секретар министра карикатуре Томе-Моне који нам се сада смеје из Монака и ко зна још одакле. 

Времена су се променила. Промениће се и у Оџацима. Потребно ј еплатити цену тих промена. Ђаковић и њем слични нису спремни да је плате. Они су навикли да им дугове плаћају други. Фајронт је близу. Немојте да преврћете столове и повећавате цех. Батина има два краја, а после ноћи, чак и оне кристалне долази свануће!

Александар Дикић