Лажна дилема Вучић – Ђилас

На интелектуално-политичкој сцени у Србији, па и у обичном народу, још увек је изузетно присутна и јака теза која упрошћено гласи да је боље да остане Вучић него да дође Ђилас. То у преводу значи да се присталице ове тезе више плаше онога што ће доћи после Вучићевог одласка него онога што живе под његовом влашћу. Изговори су разни: да су жути били гори од напредњака, да ће следећа власт отићи још даље у издаји Косова и Метохије и других српских националних интереса, да ће нас то одвести у потпуно позападњачење и дистанцирање од Русије, да ће на власт поново доћи жути лопови…

Увек ме је фасцинирала тежина и озбиљност ове преваре пресвучене у лажну дилему коју сам толико пута чуо у круговима национално опредељених људи: „Ако морам да бирам између Вучића и Ђиласа изабраћу Вучића”. Прво, то уопште није тема нити је тај избор на столу, али је веома вешто смишљено оправдање да се буде на Вучићевој страни. Друго, о чему причамо: о садашњој власти и да ли она треба да остане или о томе ко ће доћи после Вучића који мора да оде. То су две различите ствари. Власт која је већ издала Косово и Метохију и опљачкала Србију не сме да остане ни под каквим изговором. А ко да дође после и те како треба да разговарамо.

Ако изузмемо оне који по службеној дужности протурају ове тезе јер су на платном списку и раде у интересу власти, онда је за свакога ко користи свој мозак више него јасно да се изгубила граница између жутих и напредњака, да су жути преплавили напредњачке редове, да су жути били мали лопови за напредњачке кумове, да је СНС дошла на власт уз помоћ западних ментора, да је Вучић прихватио оно што Тадић није, да су се управо Вучићевци под плаштом патриотске реторике одрекли свих елемената српске државности на Косову и Метохији, да нема горег позападњачења од пинк културе којом су нас затровали, да су напредњаци русофили колико су и патриоте односно да за њих постоји само једна идеологија у коју верују – лични интерес и богаћење преко намештених тендера у пословима са државом. Ми живимо владавину купљених диплома, бахатости и нестручности у времену моралне и културолошке ерозије након које ће општи коефицијент интелигенције овог народа бити знатно мањи, а институционална и економска супстанца државе разорене.

Све ово виде и добро знају сви они који нису везани за напредњачки интересни картел. Али, ипак у њима и даље ровари црв сумње шта ће бити после Вучићевог пада јер увек може да буде горе, што је тачно и што нас је историја научила, па имају задршку према опозиционим активностима било раније међу страначком опозицијом или данас у студентском покрету. Ово је нешто што могу да разумем као скепсу јер смо се нагледали разних политичких превара у ове три и по деценије обновљеног вишестраначја у Србији. Међутим ово је једна пасивна позиција, без икаквог предлога решења, угодна за некога ко не жели да прља руке а увек жели да буде у праву, ко ће са дистанце све критиковати и бити паметан, ко никада неће погрешити јер ништа неће ни покушати, што у пракси значи останак Вучића на власти у страху да ће можда после његовог пада бити горе.

Ту долазимо до суштине: за Вучићеву власт знамо да је издајничка и лоповска, и да мора да оде. То би требало да је став сваког искреног опозиционара и патриоте, без двоумљења и изговора. Ако смо то решили можемо да пређемо на следеће питање, а то је шта после Вучића и како да се обезбедимо да не буде горе.

Први контрааргумент против „Вучић-Ђилас или-или” лажне дилеме јесте да сва уједињена прозападна опозиција у Србији не може да освоји ни 20% гласова, што значи да не може самостално да влада и да нема начина да спроведе своје идеје, чак и кад би оне биле признање лажне државе Косово, увођење санкција Русији и прихватање лажних оптужби за геноцид у Сребреници, што свакако није јединствени програм ове групације већ и међу њима има различитих ставова. Они не могу да формирају владајућу већину без национално опредељених опозиционих странака, што значи да њихови ставови чак и да јесу антисрпски не могу да имају већину. Друго, чак и кад би се у редовима националиста и суверениста нашли издајници који би зарад власти прихватили антисрпску политику, то не би могло дуго да траје и таква власт би била брзо срушена. Треће, и Вучићу је била потребна деценија да заведе апсолутну власт и нико после њега неће моћи ни приближно лако и брзо да заведе сличну диктатуру. Четврто, ваљда се сви заједно боримо да се Вучићево време власти више никада не понови, него да функционише парламентарна демократија, да се чују и полемишу различити ставови, да се на крају народ пита и одлучује, а ако се за то изборимо већина грађана Србије свакако није на страни издаје Косова и Метохије, увођења санкција Русији или качења етикете геноцидности око врата сопственог народа.

Дакле, интерес нас српских националиста је управо оно за шта се студентски покрет бори: ослобођење државних институција, повратак владавини народа и правде, слободни медији и поштени избори, јер оно за шта се ми идејно залажемо подржава већина народа у Србији. Иако прозападна опозиција има боље позиције у западним амбасадама, медијима и финансијским и другим центрима моћи, не може доћи до апсолутне власти у Србији, сем на НАТО тенковима. А и томе ћемо се супротставити као што смо сваком освајачу у нашој историји. Треба само да будемо будни и активни у заступању нашег хришћанског и суверенистичког погледа на свет, и да се за њега непрестано боримо. Што он буде јачи у народу и на изборима то ћемо се више питати и одлучивати, и на тај начин покварити сваки план да после Вучића остане све исто или буде још горе… Али, за све то треба радити, организовати се, гинути на терену, што је већ превише за просечног српског патриоту-комфорнисту који ће на крају пре да се определи за мировање и моралисање у заветрини или ситну Вучићеву синекуру уз изговор да је боље да остане Вучић него да дође Ђилас. Што би рекао Милош Црњански у култном тексту „До тог мора доћи”, објављеном у часопису „Идеје” пре тачно 90 година: „Нек будем данас једини али сам уверен да ће нас скоро бити милијонима који ће рећи: све је то лепо и красно, и част свакоме, али оставимо се небулоза”.

Бошко Обрадовић, приватни предузетник и председник Политичког савета Српског покрета Двери