Од 1945. године политичка десница у Србији је забрањена тема. Њени водећи интелектуални и политички представници стрељани су од стране нове комунистичке власти или у бољем случају завршили су на робији или у емиграцији. Десна политичка мисао у Срба практично је укинута и направљен је огроман дисконтинуитет све до 1990. године. У водећим медијима и данас ћете лако наићи на изједначавање деснице са фашизмом без икаквих основа, иако је десница потпуно нормална политичка појава у свим демократским државама. Са друге стране, никада нећете чути поређење левице са нацизмом (Хитлеровом националсоцијалистичком радничком партијом). Левица је заштићено идеолошко чедо неолиберализма, док је за десницу предвиђен „санитарни кордон” у читавој Европи. Десници се већ година свим дозвољеним и недозвољеним методама блокира приступ власти у Аустрији, Француској, Немачкој, Румунији…
У Србији се, пак, суочавамо са једним другачијим феноменом – лажне деснице произведене у служби државне безбедности. Све је почело још 1990. године када је пао комунизам и кренула обнова вишестраначја у Србији. Комунизам јесте пао, али су се бивши комунисти преобукли у разне страначке одоре са јасним задацима да покрију све стране политичког терена. Ово се посебно односило на „десницу” где су пројектовани лажни лидери и направљене контролисане странке попут СПО и СРС. Вук Драшковић и Војислав Шешељ дизајнирани су у кухињама Службе како би присвојили пробуђену националну енергију и каналисали је у потребном правцу. Притом су за дуги низ година затровали и компромитовали сваку истинску националну идеју и спречили појаву аутентичне српске деснице. Потпуно исти модел контроле деснице од стране Службе на делу је и данас.
У већини савремених европских држава је уобичајено да водећа странка деснице има између 20 и 40% гласова, без обзира да ли је у власти (Мађарска, Италија) или опозицији, сем у Србији. У Србији десна политичка опција једва добаци и до 5%, а двоцифрени резултат је немогућа мисија. Зашто је то тако?
Најлакше је рећи да је владајућа Српска напредна странка десница и да је она појела односно заблокирала читав десни политички потенцијал. Међутим, СНС нема никакве везе са десницом сем у неким сегментима пропаганде у којима глуми патриотизам. У питању је странка без икакве идеологије, која уместо програма негује искључиво политички маркетинг и популизам базиран на истраживању јавног мњења. Оно што је тачно јесте да међу бирачима СНС-а има десних бирача који још увек верују у патриотску пропаганду странке на власти. Али, управо ту се налази и Ахилова пета СНС-а – доминантна владајућа странка може бити побеђена само са десне стране, никако са леве. СНС медијски негује левицу, посебно ону прозападно-антисрпског типа јер једино у том огледалу издајници националних интереса из СНС могу да глуме патриоте.
Зато је фокус свих режимских медија и безбедносних служби на неутрализацији десне политичке опције како не би био угрожен рејтинг СНС-а. У том правцу је произведено више лажних десних лидера, странака, удружења и клубова, без икакве озбиљне идеологије и подршке, али са медијском пажњом која се са БИА мером пали и гаси како би расла и засметала тачно онолико колико треба у одређеном тренутку. Сваки покушај појаве аутентичне српске деснице или укрупњавања више десних опција у један заједнички опозициони фронт – угушени су у старту. На том задатку посебно су ангажовани Милош Јовановић и Бранимир Несторовић, док је непотребно трошити речи на старе и нове десне карикатуре попут Шешеља или Мише Вацића.
Примера ради, просечан патриотски и десни бирач није ни приметио, а камо ли да је замерио Милошу Јовановићу добијање мача од Милоша Вучевића или то што годинама као шеф посланичке групе НДСС углавном не присуствује скупштинским заседањима, или др Бранимиру Несторовићу да се за две године посланичког мандата никада није јавио за реч за скупштинском говорницом, али је зато одбио да сруши напредњачку власт у Београду када је опозиција имала прилику за то. Обојица у својим биографијама немају организацију протеста против актуелне Вучићеве власти, иако се воде као опозиција. Тешко да за 13 година ове издајничке и лоповске власти није било разлога за протест. Тешко да тако може да изгледа опозициони лидер, али се овакво понашање одлично уклапа у стратегију попуњавања политичког простора који се на тај начин држи под контролом службе државне безбедности.
Помоћу оваквих лажних фортификација власт спречава да се на том делу политичког спектра појави неко аутентичан ко није под њеном контролом. Иако су већина активиста и бирача и НДСС и Несторовићеве групе грађана десно оријентисани и против актуелне власти – њихов глас на изборима остаће заблокиран од стране лидера који су ту да не би радили ништа. С обзиром да ће Студентска изборна листа озбиљно угрозити и смањити рејтинге свих других политичких опција може се очекивати предизборна сарадња Јовановића и Несторовића како обојица не би остали испод изборног цензуса, односно како би преживели студентски цунами и задржали улогу лажне фортификације.
Главни задатак свих поменутих и многих који ће се тек појавити са истим БИА задатком на десници на ванредним изборима који морају доћи биће напад на Студентску изборну листу и покушај смањивања њеног изборног резултата. По томе ћете их препознати што ће сви тврдити да иза Студентске изборне листе стоји Запад и да зато не треба гласати за њу. То у преводу значи да треба гласати за њих који или ништа не раде на смени актуелне власти или директно раде за опстанак актуелне власти као лажна опозиција и лажна десница.
У овом тренутку Српски покрет Двери је једина политичка опција на десном спектру која је спремна да подржи Студентску изборну листу а да не тражи ништа за себе. Разлог је управо у томе што се једино на тај начин могу разбити уједињени монополи који владају Србијом од 1945. године и не дозвољавају да се било ко нов појави ко није под контролом. Такође, тек са сменом актуелне власти и нестанком лажних фортификација може почети нормална демократска утакмица у којој ће сви актери слободно наступити са својим програмима, а онда ће и аутентична десница добити праву шансу и у Србији као што је данас има широм Европе и света.
Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери
