Добар и луд су браћа;
„Браћа Карамазови“… пре почетка романа аутор нам цитира Христове речи из Јевађеља громкога Јована Богослова (12:24):
“Заиста, заиста вам кажем: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди;”
О, какво је Јован огледало исписао, громогласно, сјајно, као Небо гром. О савршенство његове ванвременске површине се раскринка одраз сваког земаљског закона као тричаво изродство лабаве људске логике: То огледало прозорљиво разоткрива да материјалнољубни деспоти не кроте епоху, већ изнова оно крдо које у њој егзистира. Његов одбљесак раскринкава кријумчарену вољу за моћ, похлепу скривену у сваком позитивном праву.
Ово огледало суочава битак и поредак; Земаљски рацио са поретком неба који се еманира чином вере.
Рацио колико год користан исто толико може бит и кобан, јер може да потре оно суштинско што човека чини другачијим од осталог живља на Земљи, та човекова компонента, исконска и покретачка ипак је ирационална и рационалном недокучива. Рацио не сеже даље од материјалног, напротив његови корени су у том супстрату. Данас смо суочени са најгорим белосветским материјализмом којим прете и разарају Србију. Изнутра и споља начети суверенитет, отуђење власти од Народа, екоцид, пљачке, криза уставности и законитости, све под челичним велом медијске седације. Сам отпор и борба против је неупитна, али како, то је сад прво питање које озбиљно једе преостало време, време које кобно броји ситно. Борећи се на материјалној основи упорно рационалним назорима у том једном рационалном низу долазићемо само до наредне тачке, која нас све мање дели од пропасти.
Али којих то нас и ко смо то ми данас у Србији? Краљ Петар нас је у социолошком смислу можда најбоље одредио у једном громовитом говору: ,,Све што српски мисли и осећа…”. Можда је и ово тај ирационални почетак, здрав темељ, барем нас суочених са тим ултимативним злом које нас и док већамо сатире. Рационално посматрано смо увелико пред поразом, јер статистички показатељи као што су емиграције, смањење популације, губитак грађанских слобода, стање у образовању, правосуђу и здравству, посвађан и подељен народ… све то док опозиционари калкулишу, док поједини материјалистички мешетари скривени у сатираној гомили па и они кибицери из прикрајка изван ње, не угледају пут свог рационалног интереса ка будућим трончићима, све нас то води једној жртви младости и памети, једне наше будућности која је изашла на задњи преостали фронт, на улице; Рационално посматрано: стање какво је води ка поразу последње наде.
Суочени смо са истим са чим је био суочен и Цар Лазар и Краљ Петар и многи други. Светијег рата од живота нема јер одвека траје и свако се жив у њему обре, он је највећи јер подразумева ултимативну жртву. Тактику светог рата коју је у свом животу применио (светац) Цар Лазар Хребељановић на Косову пољу рацио војне доктрине назива ,,клин”. Међутим његова тактика је суштинску нешто сасвим друго, што је касније названо као скок вере или “леап оф фаитх”. Он је као и Мојисије следећи вољу свевишњу, пошао да премости пуку рационалну егзистенцију, непролазном духовном сфером, која не може бити потпуно објашњена или рационализована. Лазар се препушта вишем, назору Небеског поретка. Мојсије са својим народом 40 година живи у пустињи верујући Небеском. Лазар на Косову са војском јури у смрт;
Ни данас у Србији не можемо да бранимо рацио, рацио је изгубљен, данас бранимо своју суштину, баш као Лазар и као Петар. Да нису успели не би нас било.
Докле ће се преостало рационално становништво, статистички, држати по страни, док нас башибозуци режима, под балаклавама и фантомкама отуђени од себе, од Бога и нас њихових земљака, пребијају по улицама? Бездушно сатиру зелено класје рода свог у сатанском пиру самоуништења. Времена понестаје, а лоше рационалишу сузрџани који држе да их, убрзо иза наше, не чека и њихова пропаст. Можемо ли вером упрети, да све што српски мисли и осећа потврди од Бога дато право на достојанствен живот, па макар и по ону заборављену стару цену слободе, цену коју представља сама смрти? Пред нама је данас тај корак вере, који су Богу верни већ прелазили:
“Заиста, заиста вам кажем: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди;”
(Србија данас, 9.9.2025. године, у борби добра и зла)
Иван Татић, адвокат
