Жан и Мишел пореклом из села око Лоаре, нису ни слутили да ће бити једни од оних који ће ударити темеље малог српског града у Тимочкој крајини. Познати српски индустријалац и предузетник Ђорђе Вајферт, 1903. године позвао је француске компаније и рударе да отворе рудник бакра у једном малом насељу које се звало Бор. Убрзо је то насеље постало веома познато, велико и развијено. Од неколико стотина кућа, за један век, Бор постаје озбиљно индустријско седиште са скоро 40 хиљада становника. Од њега је живело и Ужице са својом ваљаоницом бакра у Севојну, али и многе светске компаније које су цениле квалитет руде бакра из Бора. Жан и Мишел су својим доласком донели и француске идеје слободе, заједништва и равноправности. 

Тачно 122 године касније српски студенти доносе одлуку да из Бора крену ка Нишу кроз источну Србију, носећи собом идеје правде, истине и слободе.

Српска јавност је мислила да су интересовање, жеља и нада утихнуле и да студентски бунт и студентска визија немају довољно снаге и енергије да трају оволико дуго. Али заправо, после Новога Сада, Новог Пазара, Ужица, Чачка, Крагујевца и Ниша, једна ведра, јединствена и одговорна младост није хтела ни желела да заборави своје колеге у Бору, Зајечару, Књажевцу, Сврљигу и наравно Нишу. Преко петстотина студената у понедељак 24-ог фебруара заноћило је код дивних домаћина у Бору.

Одвезао сам тог понедељка неколико студената до Бора. У току дана били су на својим факултетима на пленумима, касније спаковали своју опрему и ранчеве и са једном необјашњивом и лепом енергијом кренули су на пут.

  • Како мислите да ће се завршити ова ваша, тј. наша борба? – Питам их из најозбиљније знатижеље.
  • Не знам шта ће тачно да се догоди, не знам како да ће се заврши овај наш протест, али знам да су овој земљи потребне промене, да је људима потребна пажња и да правда мора да постоји за све – одговорила ми је млада колегиница са Правног.
  • Оно што ја знам јесте осећање да радимо узвишену, неопходну и велику ствар – додаје колега са ФОН-а.

Питам их мало провокативно: 

– Тешко ћете сачувати ову годину и многи мисле да сте већ изгубили време. 

Одмах ми одговара млади правник: – не, не губимо ништа, напротив, сваким даном схватамо колико је важно бити човек са својим интегритетом, ставом, својим мишљењем, упознајемо једни друге на начин како никад у животу не би. Ово је животна школа. Школа живота о томе како бити човек, како поштовати знање, рад, труд, како поштовати друге, како дати све од себе да помогнеш, да пружиш руку, да разумеш, да схватиш да од свакога од нас зависи. Да зависи од твог гласа, од твоје одлуке, од твоје решености, да се бориш за циљеве који нису само твоји, да ствараш нешто што никада не би могао сам, да схватиш шта је слобода када је немају твоји пријатељи, да схватиш шта је солидарност које нема, али која дође од људи које не познајеш. Заборавили смо да се људи не морају препознавати и волети по именима, свом богаству, свом статусу, својој религији, својој нацији већ по очима и оним што су накупили у њима. Када кажу да су све очи упрте у нас ми знамо да су то очи људи који су веровали и који верују у ово што ми данас радимо.

– Јесте, нико није очекивао овакву количину емоција и енергије, негде је то тињало у нама, у људима, између нас. Морам рећи да сам се питала прошле године у ово време у каквој ћу земљи постати адвокат или судија или тужилац? Да ли ћу морати да продајем своје знање, своја уверења и своје васпитање неким другим људима који већ више од деценије уништавају све што је мени важно. А важно ми је, стало ми је да живим од свог знања, да живим од свог рада, да могу слободно да говорим, да радим, да стварам, да не морам да стрепим да ће ми нека „сила“ забранити да живим свој живот. Да Вас питам, какав је то живот када немате својих снова? Какав је то живот у коме не верујете ни у шта? Какав је то живот када вам други одређују колико вреди ваш дан, који вам одређују дневницу, а да никада нису питали – како сте, да ли све у реду? које књиге сте прочитали, са ким сте радили? Да ли је диплома средство за трговину или је диплома доказ нечијег знања? 

– Не знам, младе колеге, шта да вам кажем. Ви сте превазишли све оно што смо као старија генерација или можда ваши родитељи од вас очекивали. Данас радите више него што је ико могао и да замисли да од вас тражи. Спајате оно што се не види, спајате давно поломљено, давно заборављено, спајате људе, спајате путеве, спајате насеља. Лечите читав један народ, видате његове ране које су дубоке. Зацељујете ожиљке, правите мостове, поново учите ову нацију да се смеје, да верује у људе, да се радује сузама које котрљају низ лице од среће коју доносите, а ни сами нисмо свесни да смо сведоци, савременици нечега што свет никада видео није. Васкрсли у Орашцу и Такову, васкрсли на Крфу и Виду, васкрсли у Шумарицама, Сајмишту и Јадовну, можда када вас питају  – ко вас организује? – а ви реците да су то преци који нису стигли да упишу Високе школе, а ви реците да су то све оне заборављене душе које су трпељиво чекале да зло буде побеђено. Јер, није ово само залагање за одговорност због корупције и криминала, ови ваши дани су прилог за државу и друштво у коме живе срећни људи. И зато људи плачу када вас виде, јер виде своју племениту лозу која је одлучила да каже збогом несрећама.

Миодраг Гавриловић

Причали смо још о томе ко је имао прилике да упореди дочек у Старој Пазови или дочек у Младеновцу, дочек у Сремским Карловцима или Чумићу, да ли су боље памучне или синтетичке мајице, да ли су боље патике или ципеле за планинарење, да ли понети кабаницу или јакну за кишу, како је када један другом посипају воду за умивање, позајмљују пасту за зубе, пешкир, чарапе, капу. Причали смо о томе да ли је лакше ићи узбрдо или низбрдо, да ли је исто ићи по асфалту или по трави, да ли треба јести рано ујутру или тек око 12? Да ли је боље вино са Опленца или из Неготина. Оно што је било заједничко за ове младе људе то је један диван осећај родољубља и изречене мисли да је Србија прелепа земља у којој живе дивни, али заборављени људи. Кроз источну Србију студентска колона проћи ће између планине Ртањ и Лазаревог кањона, и као и у животу, ова студентска борба и залагање одузима дах као врх Ртња или стране Лазаревог кањона. 

Верујем да ће студенти победити, верујем да ће променити стварност. Знам да ће тако бити. Због тога 1.-ог марта свако ко жели да буде део овог народног буђења треба да буде у Нишу. Студенти ће од Бора до Ниша доћи за 4 дана: преко Зајечара, Књажевца и Сврљига, да нас повежу и да нас уздигну. 

Ова се деца боре за све нас, без обзира да ли смо криви или не. А криви смо.

Миодраг Гавриловић