Почнимо са једном суровом истином, али онако – кроз смех да не бисмо плакали. Високи функционер владајуће странке гостовао је у медијској оази познатој као ТВ Информер и изјавио да нам је правосуђе овакво јер се одлуке доносе из „брачних и других кревета“. Ако вам ово звучи као сценарио јефтине сапунице, нисте далеко – само што је сапуница озбиљнија у својим заплетима.
Да ствар не остане само на судовима и јастуцима, ту је и призивање благослова са неба – не за мир у свету, већ за духовног наследника творца чувених бунга бунга журки. У држави где се политичка елита све чешће понаша као цастинг агенти ријалити програма, а уместо државника гледамо старлете које су само промениле дрес, не треба да чуди што је и вера постала ствар маркетиншке кампање.
И тако долазимо до институције која би, по природи ствари, требало да буде стуб духовног и моралног упоришта нације – Српске православне цркве. Али у стварности, све чешће гледамо саборе који више личе на страначке конгресе него на верске скупове. Ћутање или селективно оглашавање црквених великодостојника на теме као што су корупција, насиље, породичне трагедије или масовно исељавање, оставља утисак да је СПЦ више забринута за статус квоту него за духовни опстанак народа. Јер лакше је бранити светост лимузине него достојанство верника који преживљава с минималцем.
У таквој митолошкој стварности – јер ово свакако није реалност – на пиједестал стављамо ликове који би у било ком другом времену и друштву били фусноте, ако и то. Овде постају хероји, вође, гуруи, не зато што знају пут, већ зато што знају шифру за телевизор.
Зато данас имамо комбинацију институција које су, свака на свој начин, изгубиле кредибилитет: правосуђе које суди по телефонском именику, цркву која веру мери близином власти, и политичке елите које се понашају као глумци треће поставе у серији о пропасти империје.
Али да не завршимо само на шали: сетимо се Арчибалда Рајса, човека који је много волео овај народ, али још више знао с ким има посла. Није без разлога поручио Србима да се чувају – Срба. Његове речи данас звуче као порука са врха брда, гледајући ову долину плача, шунда и несреће. Где се правда дели по хоризонтали, политика води вертикално ка дну, а нада бежи дијагонално – према излазу.
Ђакон Бојан Јовановић
