Ова непобитна чињеница о поскупљењу кромпира ме враћа двадесет година у прошлост, на дан моје свадбе.
Тог јутра сам ставила цвет кромпира у косу, обукла веш од мрежастог џака за кромпир (како традиција налаже) и чекала сватове.
Намучили су се гађајући из пушке мали кромпир на врх дуге притке, девер ме “откупио” за тону семенског кромпира и кренули смо на венчање удобно заваљени на џакове пуне белог, невестинског кромпира.
Испред цркве мали Роми вичу:
“Куме, дај који кромпирић!”
Кум невешт, то му прво кумство, није уситнио кромпире, већ крене да баца оне тежине од двеста грама до пола килограма!
Погоди старог свата у главу, сачекали смо са венчањем док се није вратио из ургентног.
Јесте да је стрину звао деда и дивио се њеним зулуфима, али видело се да му је добро.
После венчања бацила сам бидермајер од дивног, розе проклијалог кромпира и са веселим сватовима кренула у ресторан.
Сви још причају о дивним украсима од кромпира у сали и о менију на коме би нам позавиделе и далеко богатије породице из далеко богатијих земаља.
За предјело је послужен рестован кромпир уз салату од кромпира.
Затим права кафанска кромпир чорба.
Сви су једва чекали свадбарски кромпир из земљаног лонца, печени кромпир који је послужен после тога нису могли да поједу.
Торта од слатког кромпира украшена цветовима кромпира је била право ремек дело!
Да не заборавим, удала сам се у време “жутих”, значи беспарице и економске катастрофе, па смо од многих гостију на поклон добили џакове смежураног кромпира.
И поред свега била је то лепа свадба.
Певачици су недра била пуна увозног кромпира, чашћавали су је толико да је целу јесен провела у бањи лечећи повређене вратне пршљенове.
Супруг и ја смо добили довољно кромпира да покријемо трошкове свадбе и да одемо на медени месец у Црну Гору.
Већ тад сам знала да ће да се одвоје од Србије.
Тражили су да кромпир конвертујемо у кртолу.
Александра Ћурчић
