Сви они који су годинама, деценијама, а нарочито у последњих тринаест година били наклоњени опозицији или боље речено минорним странкама које су биле само кичерајски декор једној ретрогадно – фашистичкој власти, знају и са тугом су пратили нејединствени наступ људи који су, између осталог, и уживали све скупштинске повластице опозиционог деловања. Од скупштинског ресторана до материјалних принадлежности.
У ничему се нису слагали у међусобним односима и давали овој касти легитимитет вишестраначког привидно постојања, међу њима увек се налазио неколико кукавичјих јаја које су редовно долазиле на канабет једног Хуље, вође свих хуља. На по “чашицу” разговора и консултација.
Наравно, било је изузетака, али помешаних са избледелом масом нису одавали неки већи оптимизам.
Са друге стране, студенти који од пада надстрешнице, шетају, обишли су сваки део напаћене нам земље. Ишли и ка Европи, и свесни да су остављени од свих, осим поштених грађана, месецима траже од Хуље да распише изборе, и то без икаквих изборних услова, анатемисани, под сталним надзором свих полицијских фаланги.
Тучени и мучени, а за то време од такозване опозиције стижу захтеви за неком прелазном владом, као решењем у коме би та кукавичја јаја пронашла своју коку носиљу. Па изјаве да нема владе без јаке деснице, па где је левица?
Господо драга, време је да и мистер Хуља са све својим хуљићима и ова квази кукавичја опозиција нестане дефинитивно и трајно са наше политичке сцене. Једном за свагда. Доста је више
“На младима свет остаје”, док их још имамо.
Синиша Стојчић
