Српска опозиција не уме да поентира чак и када јој неко намест зицер. Она говори када би требало да ћути, ћути када други очекују да говори и тако у круг. Три различите иницијативе из три различите опозиционе организације појавиле су се претходне недеље и више збуниле опозициону јавност него што су је охрабриле или мотивисале. А храброст и мотивација је управо оно што нам треба, јер постоји број људи у свим градовима Србије који су стално на протестима, на уилци, на блокадама. Тај број је готово константан и тај број је лако конвертовати у гласове. Аил, тај број није довољан. Ни приближно. 

За успешну акцију протесте треба омасовити, а за то је потребно људе охрабрити и мотивисати. Охрабрити јер су људи уплашени, застрашени, уцењени. Вучићев имагинаријум функционише помоћу штапа и шаргарепе, а српско крдо се навикло да узива у све оскуднијој шаргарепи и није спрено да трпи ударце штапом. Сада та стрепња није више тако опасна, ни реална. Људи виде да је Вучић уплашен више него они, а страх не каља само образ човеку, већ и његове гаће.

Људи се полако ослобађају страха, али потребно их је и мотивисати да пруже актван отпор, да не куцкају на тастатурама, да не мрљмају себи у браду, да не шкргућу зубима док су им уста још увек затворена. Могу да петнаестоминутном тишином кажу све оно што су доживели протеклих тринаест година.

Преамбициозно би било очекивти да ће сви они који су дошли на Славију, испред Уставног суда или на Аутокоманду  у том броју и тако јединствено изаћ и на бирачка места или кренути да подржавају странке које су тренутно на политичком менију. Суочавајући се са том чињеницом, странке показују недозвољену нервозу, нервоза их чини тапавим, трапавост додатно руши њихов ионако микроскопски кредибилитет.

Демократе штрајкују у Скупштини, ЗЛФ бојкотује рад одбора, ДСС блокира самостално ауто-пут, остали праве перформансе у присуству власти и праве твитер клипове. Све хаотично, без јасног плана и циља. 

Оно сто опозициона јавност очекује јесте казивање јединства. Зашто се не направи јединствена акција у парламенту или ван њега?Друго, очекује се да се страначке и личне трзавице ставе по страни и да се лични и страначки интереси подреде општим. Зашто су онда поменуте акције самопромотерске? Очекује се да странке науче нешто од студената, јер је ова побуњена омладина урадила за три месеца више него сто су странке урадиле за тринаест година. Ко на кога треба да се угледа? Ко кога треба да следи?

Студенти су организовани, јединствени и солидарни, и што је много важније, општи интерес им је изнад личног. Нема лидера, јер нико нема амбицију да злоупотреби ову народну енергију. Нема формалне организације, јер се нико не спрема за посланичке мандате и буџетске синекуре. Нема препуцавања са Вучићем, јер ово није лицмчни сукоб, вец изградња нове Србије градњом функционалних институција.

Студенти не раде све оно што је опозицја радила тако неуспешно годинама уназад. И зато све ово мирише на успех. Зато се хуља љуља. Хуља се љуља јер напрам себе нема још једну хуљу, слабију, неспособнију. И зато је најслабији дошао на власт. 

Опозиционе партије морају да стану у ред, односно да се доведу у ред. Без искакања јер ће испасти из брода који плови ка успеху. Морају да слушају наредбе капетана, јер нису они коловође, не одређују они координате пловидбе, нису они цртали мапу пута до победе. Ако то не умеју, онда нека барем буду путници, макар и они слепи. Само да не буду терет кој ће потопити брод. Не би им било први пут.