Свака влада која би била изгласана у оваквом парламенту имала би карактер прелазне, договорне владе, јер она не би могла бити изгласана без посланика СНС-а. То јавности и грађанима мора бити јасно речено, јер је таква математика гласања у Народној скупштини. Да ли би се та влада звала универзитетска, привремена, експертска, техничка или влада поверења, сасвим је у суштини небитно. А шта би та Влада могла да уради? Свака таква влада МОРАЛА би да предложи и уподоби изборне и медијске законе препорукама ОЕБС/ОДИХР-а, да консолидује расходе који треба да буду јасни и видљиви свима, да донесе предлог посебног сета антикорупцијских закона и да буде помогнута у пуном капацитету од скупштине.

Таква влада могла би да пречисти бирачки списак (јер за озбиљно сређивање бирачког списка потребно је најмање годину дана). По Закону о јединственом бирачком списку влада је надлежна преко свог ресорног министарства за управу, да води бирачки списак, али делове бирачког списка „за подручје јединице локалне самоуправе ажурира општинска, односно градска управа, као поверен посао” (члан 2. Закона). Тако већ у самом старту долази до преклапања надлежности, па и вођење бирачког списак за исту територију се разликује да ли води министарство или општинска управа. Пре годину дана укупан број бирача у изводима, деловима бирачког списка за сваку општину је био 6.355.079 бирача, а у списку министарства на нивоу Републике је било 6.583.665 бирача. Разлика је 228.586 бирача!!! А ако су то бирачи који су активни и гласају па годишње и више различитих општина, онда је јасно о каквим страшним манипулацијама причамо.

Тања Манојловић и Миодраг Гавриловић

Промена Управног одбора РТС-а и директора РТС-а је немогућа без парламента, јер парламет бира чланове РЕМ-а, а РЕМ бира чланове Управног одбора РТС-а, а Управни одбор РТС-а бира директора, а диркетор РТС-а се стара о раду које мора бити „истинито, непристрасно, правовремено и потпуно информисање свих грађана Републике Србије” (члан 15. Закона о јавним медијима и информисању).
Шта све треба да се деси да би РТС радио по Закону? Влада на РТС – формално-правно нема утицај, нити треба да има утицај.

Да ли се све набројано може десити избором “експертске” владе? Ја у то не верујем. Не верујем, јер функционисање нашег система власти не иде онако како ми мислимо да треба да се ради, на основу Устава и Закона, већ је то узурпиран систем власти, где се пита само један човек. Да ли ће се нешто десити, да нешто одобри, да се нешто изгласа, да се неки закон примени или не примени. Целокупан систем и наши животи зависе од расположења, здравственог стања и биоритма једне особе. Да ли га је неко, не дај Боже, изнервирао, да ли му је прошао тикет са Сандерлендом, да ли су му гађали јајима председника града Краљева или нису, да ли је добио провизију или није, да ли му ЛРАД топ ради или не ради, да ли су се добри „студенти“ прехладили у Пионирском парку или нису… па то је ко шпанска серија. Ко ће све то издржати? Један човек сигурно не. А шта ако је он луд или полуди? Шта онда? У Уставу није предвиђена таква могућност. Да ли је то уставна или лична аномалија? Да ли би та околност била битна за народ и државу или само за њега лично?

Мудри народи су зато развили своје институције да не зависи све од једне личности и њеног дневног хормоналног статуса.

Ми немамо институције. Оне постоје форме ради, потпуно зависне и углавном се не мешају у свој посао. Као пупчаном врпцом везани за Проклету авлију на Андрићевом венцу, српске „институције“ ћуте јер „од себе се не може оздравити“.

Ми немамо поделу власти. Она није законски или уставом централизована, него је узурпирана, противправно присвојена од стране председника републике. Сва власт је скоцентрисана у његовим рукама.

Ми немамо ни владавину права. Ми имамо хибридни феудални систем где све може и где све не може. Зависи кога, колико и кад треба уценити и огулити. Закон се користи као упутство како написати одлуку или тендерско решење да би само формално било у складу са законом, а и тада довољно је да се форма испоштује бар на једном делу неког важећег закона.

У таквој атмосфери не може се очекивати да Вучић подржи било какву владу која није његова и под његовом контролом, а поготово не ону владу која ће радити на промени изборног и медијског законодавства. То није у његовом интересу. Поред тога, ако се и изабере таква влада, ко гарантује да ће скупштина усвојити предложене законе?

Важније је да скупштина усвоји законе него да у влади седе експерти или страначке и нестраначке личности. А нашем друштву је најважније да се ПОШТУЈУ закони. Ко ће то да обезбеди?

Ово није криза извршне власти, она је екстра разиграна, па игра и на терену судства, тужилаштва, парламента, свуда где не треба, а врло слабо тамо где треба. Ово је криза парламента и представничког система грађана. Ово је криза народног суверенитета, јер народни суверенитет не постоји деценијама.

Код нас у Србији, представничка демократија добила је посебно погрешан и извитоперен облик и зато грађани последњих месеци траже да се одржавају зборови грађана – као вид непосредне демократије. Грађани немају избора него да верују само себи, јер нема поверења у представнике које грађани бирају, јер нема поверења у нашем друштву. Поверење је уништено.

Зато сматрам да је почетак решавања проблема у испуњењу 2 захтева:

  • Тражити време за опозицију и студенте на медијима са националном фреквенцијом (2 сата дневно),
  • Верификација бирачког списка. Опозиција треба да тражи ажурирање и верификацију бирачког списка као услов да учествује на изборима и да тиме дâ легитимитет тим изборима.

Ето, тако мало дели нас од победе животно важне алтернативе за све нас, а тиме и промене система владања.

Зборови грађана су уставна и законска категорија и помињу се и у Закону о главном граду и у Закону о локалној самоуправи и у статутима градова и општина. Српски систем облика власти пружа један вид представничке демократије који фаворизује функцију и фотељу, а у пракси неоправдано нарушава суверенитет народа. У Уставу у члану 2. стоји да „сувереност потиче од грађана“. Каква је то сувереност када грађани нити имају месне заједнице, нити су функционалне, нити их ико ишта пита, а великом муком и врло, врло ретко могу да одрже збор грађана на сопствену иницијативу. Да ли знате да у Србији има или је предвиђено да буду или су постијале па укинуте – најмање 3487 месних заједница?

Зато је и важно да људи желе да учествују у зборовима грађана, јер се на тај начин директно питају за свој живот. Не видим то као грађанску непослушност, неко као израз суверености. Као облик контроле власти, као облик неопходног степена надзора државних управа и стварање осећаја и амбијента одговорности. Један вид неопходног личног ангажовања на учествовању у стварању боље стварности за живот сваког од нас. Начин на који се зборови сазивају и теме о којима се расправља су доказ да су се грађани потпуно ослободили страха и да је то процес у једном смеру. Грађани желе своју судбину да држе у својим рукама. Са пуним правом.

Модерне, ефикасне и успешне државе имају функционалне зборове грађана. Богате државе често питају своје грађане о многим стварима. Стало им је да грађани буду уважени, задовољни и срећни. Зато су те државе богате државе.

Наш народ је државотворан народ и кроз зборове грађана показује да му је стало до државе, али не било које, већ уређене државе. Зборови грађана су свуда где се окренемо: на свакој блокади, у свакој месној заједници, на сваком тргу, на факултетима, универзитетима, адвокатским коморама, домовима здравља, клиничким центрима, школама, улицама… свуда.

Ова држава припада овом народу! Њему припада сувереност.

Миодраг Гавриловић