Српска православна црква (СПЦ), као део једне, свете, саборне и апостолске Цркве, позвана је да буде светионик вере, истине и моралне чистоте у свету. Ипак, као и свака институција коју чине људи, ни Црква није имуна на искушења, саблазни и падове. Последњих деценија, СПЦ се суочава са низом озбиљних криза које захтевају храбру унутрашњу рефлексију и јавни покајнички говор – у светлу Јеванђеља и пред лицем Божијим.
- Проблем сексуалних злоупотреба: рана на Телу Цркве
Извештаји о сексуалним злоупотребама, укључујући случајеве педофилије, представљају не само морални скандал, већ и дубоку духовну трагедију. У Новом завету, Христос јасно каже: „А који саблазни једнога од ових малих који верују у мене, боље би му било да се веже камен воденички о врат његов и да потоне у дубину морску“ (Мт 18,6).
СПЦ, као чувар моралног и духовног поретка, не сме толерисати прикривање таквих грехова под плаштом „заштите угледа Цркве“. Углед Цркве се чува истином, а не заташкавањем.
Недостатак институционалног механизма за независну истрагу и санкционисање духовних лица осумњичених за оваква дела баца сенку на саму пастирску службу. Канонско право налаже да се сваки презвитер и епископ испита и, ако се утврди кривица, удаљи из службе (Канони Светих Апостола, 25. и 27. канон).
- Политизација Цркве и уплив страних интереса
У последње време све се чешће у јавности говори о повезаности појединих епископа и свештеника са страним обавештајним структурама, нарочито из Руске Федерације. Такви контакти, уколико нису искључиво духовне природе, представљају озбиљно нарушавање духовне аутономије Цркве и ризик да се она претвори у инструмент политичког утицаја.
Управни акти и саборне одлуке СПЦ јасно захтевају неутралност Цркве у политичким и геополитичким питањима која могу изазвати поделе међу верницима. Духовни пастир не сме бити „човек ове власти“, већ човек Бога живога. Како каже апостол Павле: „Нико, који војује, не заплиће се у послове овога света, да угоди ономе који га је поставио за војника“ (2. Тим. 2,4).
- Духовна обамрлост и губитак пророчке речи
Једна од најдубљих криза СПЦ јесте губитак аутентичне, пророчке речи – речи која без страха раскринкава грех, опомиње моћне и брани незаштићене. Превише често Црква данас говори језиком дипломатије, уместо јеванђелске храбрости. Народ гладан Бога и правде не налази утеху у бирократизованој хијерархији, већ тражи сведочанство – живот у Христу.
- Потреба за унутрашњим покајањем и реформом
Решење за ове кризе није у рушењу ауторитета Цркве, већ у њеном прочишћењу – кроз покајање, исповедање истине и враћање основама духовног живота. Црква мора увести транспарентне механизме контроле, оснажити лаикате у црквеном животу и вратити се духу саборности.
СПЦ данас стоји пред раскршћем: хоће ли изабрати пут самоодржања кроз прећуткивање и политизацију, или пут самопреиспитивања кроз покајање, истину и обнову? Црква Христова није савршена зато што су људи у њој безгрешни, већ зато што се у њој стално врши покајање и обнавља благодаћу Духа Светога. На нама је – свештенству, монаштву и верницима – да својим делањем допринесемо тој обнови.
Али јасно треба рећи: СПЦ не може и не сме проћи некажњено – ни за грехе својих појединаца, ни за институционалне пропусте, прикривања и саучесништва. Црква не живи у вакууму – она има одговорност пред Богом, али и пред народом који јој верује. Ако Црква не очисти саму себе, онда ће – по еванђелској правди – бити очишћена судом Божијим и историјским посрамљењем.
Јер „суд почиње најпре од дома Божијега“ (1. Пт 4,17). А ако Црква заташка зло, ако штити грех из страха или користи, онда више не стоји под благодаћу, већ под осудом. Тамо где нема покајања – долази огањ. Господ се не да ругати.
Зато је крајње време да се прекине ћутање, одбаце политичке калкулације, раскину везе са мрачним интересима и да Црква – почев од епископа – клекне, затражи опроштај и врати се Првом Љубавном Закону: Истини.
Ђакон Бојан Јовановић
