Сваки летњи распуст сам провела код тетке, моје омиљене тетке Деве. Живела је поред реке у коју сам ишао са ћеркама и младима из комшилука (ја дете, ти момци и девојчице, ја срећна у друштву старијих, осећала сам се важно и одрасло).
Ту је био наш комшија Мићо, старији од свих нас. Заштитник, господин, “бате”, како би ме онда звали.
Убрзо се оженио и добио двоје деце.
Један од њих је на овој слици, у инвалидским колицима.
Кристина се удала за прву љубав као млада.
Имали су ћерку, али јој је муж умро од рака кад је била беба.
Била је уз њега до краја. Била је јака, није му дала без наде ни кад није било наде. Неколико месеци касније имала је саобраћајну несрећу.
Плутала је између живота и смрти месецима.
Преживела је, али је остала парализована.
Прихватила је вест без суза, тешила своје најмилије, говорећи да је важно да је жива, да је са својим дететом, да планира да живи нормално, да живи пуним плућима.
Ево је на блокади у Прељини, са ћерком, са својим људима који желе исто што и она. Да живимо нормално, да дишемо у потпуности.
Сад знам да ћемо победити јер су овакви борци у нашим редовима.
Имају паре, пендре, сузе, штитове.
Имамо хероје.
Александра Ћурчић
