Јој децо како је кувало у земљи Недођији. Краљ Нарцис је имао све мање простора за маневар. Пошто су млади учени људи заједно са милионима честитих грађана краљевства тражили да се прекине са опструкцијом, те да краљевске службе казне све којима су руке прљаве и баце их у тамницу, краљ је у тамницу бацио Ћомија Печењара.
Пробудила се после много година Злогорка Поспаноловац, главни шеф краљевске службе за бацање у тамницу. Наводно је дала налог да се покрене борба против опструкције и прљавих руку. Дакле, једног раног праскозорја (али не као код Превера, јер парк Монтсоурис у Паризу изгледа много лепше од вароши Палеж) у окове је бачен Ћоми Печењар, што је јако обрадовало малу децу, зато што је, да подсетим, Ћоми испекао, па сам без леба појео, свих седам прасића из оне друге бајке.
Грађани који не верују у бајке сумњичаво су вртели главом јер су се питали зашто је Ћоми Печењар тек сад бачен у тамницу у припреми да буде изведен пред муд. Муд је био, исто оно што и суд у нормалним краљевствима, али је у Недођији Краљ Нарцис још пре много година преузео на себе сву власт, те су тако пред судом побеђивали они који су имали већа муда, а не они на чијој су страни били Олупински акти, те су у Недођији судови постали мудови.
Ћоми Печењар је дакле пре више година, нешто много забрљао у служби за производњу воска, где је, да подсетимо, восак мешао са блатом, те је претила опасност да цела Недођија и буквално остане у мраку. Недођија је свакако у мрклом мраку, фигуративно била од кад је владао Краљ Нарцис. Ћомија су дакле краљевски стражари ухватили и одвели у главну кућу у Недођијском граду Палеж, где је он био везир. Ту су му нашли, те на свим прозорима са краљевском покривеношћу приказали, много дуката, злата и накита. Е сад, ваш приповедач није сигуран шта ће њему то, али претпостављам да је хтео да се жени, те је спремао дарове за сватове.
Јер за разлику од Милића барјактара који је, како рече легендарни Флојд, „по целом краљевству тражио рибу и не може као да нађе рибу“, Ћоми Печењар је био изразито леп човек, продуховљеног израза лица, те су га све девојке волеле, до последњег дуката.
Али, авај, Краљ Нарцис у очигледној жељи да остане на власти, бацио је Ћомија у тамницу, спречио његову женидбу и остао без још једног свог робијалисте. Колико год Краљ Нарцис желео да замаже очи грађанима, губљење још једног робијалисте је могао бити проблем, јер је било све мање његових дворских луда које желе да га бране. Сад, велико је питање колико би га они стварно бранили, јер као и боликитари неспопозиције и краљеви робијалисти су били боликитари, који су гледали више да сачувају своју крадњицу него самог Краља. Јер кад си боликитар ти си боликитар, све једно да ли си на сласти или у неспопозицији.
Догодио се и акцидент. На ову реч се иначе не може направити пародија, мада је она, колико год била идиотска, делимично лингвистички тачна. Претурио се део лоза, то вам је као данашњи воз.
Краљ Нарцис је градио такве возове и шине, да су их грађани са правом прозвали лозови који иду по минама. Сваки улазак у лоз је био игра на срећу, јер кад у лоз уђеш ниси био сигуран да л’ ћеш из њега жив да изађеш, а ако изађеш, ниси био сигуран да л’ ћеш кроз Покоп или неку другу станицу лозова моћи да прођеш, а да ти се нешто не сручи на главу. Главна награда је била да сачуваш живу главу, а ако то не успеш, није важила реченица „више среће други пут“, јер другог пута, логично, није било.
Дакле, у том акциденту исцурила је киселина опасна по живот. Чланица краљевског савета у механичком мандату Несмирена Фујовић је рекла да она не може тачно да каже колико је опасне киселине исцурило, јер она није смела да приђе близу лозу из ког се киселина просула. Моје је мишљење да она није говорила истину, јер је деловала као да је тој киселини пришла јако близу, те да се тамо задржала малко дуже него што је требало.
Млади учени људи и стотине хиљада грађана су у једном великом граду у срцу Недођије правили скуп на коме је било много људи који су дошли својом вољом и све то на рођендан Краљевства. О том скупу, као и о пешачењу младих и учених људи, овде вам нећу писати, јер је све то било толико величанствено, да ће о томе вековима причати мого бољи приповедачи од мене.
Истог дана Краљ је правио у другом делу Краљевства свој скуп у једном јако малом месту. Скуп се звао „Кад Поворка Дође“, по називу установе коју ће многи из поворке морати да посете и тамо дуго остану – КП Дом, или тамница. Многи су говорили да су на овај скуп морали силом да иду људи који су радили у краљевској управи, а неки су рекли да су за долазак добили дукате. Звезда скупа, која је засенила и самог Краља Нарциса био је Киле Дилдок, везир Недођијског народа из суседног краљевства, који се клањао Краљу Нарцису. Истина он се клањао многим недођијским краљевима већ деценијама, али је на овом скупу пао у транс и отпевао песму Тармија Рићмија, забављача са ружичастог прозора, којом је поручио, да нам не може нико ништа.
Такође Краљ Нарцис је рекао да ће написати књигу „Како сам победио шарену револуцију“. Ваш приповедач је због тога љут на Краља, јер зна се ко у Недођији пише бајке, а то свакако није Краљ, а та књига која вероватно никад неће бити написана, била би бајка.
Млади учени људи и многобројни грађани свакако су Краљу желели да он има пуно времена за писање, након што буде изведен пред прави суд, а не муд, онај какав је постојао у земљи Недођији и заправо су се за то борили. Краљ Нарцис је у бесу изговорио, поручите им да смо победили шарену револуцију. Наравно, то нити је било тачно, нити му је ко веровао. Ови што су дошли да га слушају само су гледали где им је ватрена кочија да се врате у своје земунице, богатији за који дукат.
А они којима је ово што је Краљ рекао то било упућено, нису га ни слушали, нису га ни спомињали, јер су саопштили грађанима истину, да он није неизбежан.
Још мало па ће крај. Чича мича и ускоро готова прича.
Братислав Марковић, адвокат из Београда
