Одавно ја нисам нормална (само се правим). Одавно лажем себе да ће све бити у реду, одавно се трудим да на зло и примитивизам одговорим културно, уз дозу сарказма или чак са осмехом.
Више не могу.
Почела сам да вриштим на бабе у градском аутобусу!
Еј, на бабе!
Ујутру, хладан аутобус, цена карте дупло повећана, на сред пута нас истоваре и кажу – пауза, сад ће други аутобус!
Последњи пут у петак.
Спавала 3 сата, сиво јутро, гледам бледу старицу у огледалу у аутобусу и схватам да сам то ја.
Излазите, сад ће други аутобус!
Људи гунђају, једна жена каже:
“А за сендвичаре сутра топао аутобус и нема преседања”
Ја:
Наравно, ми то плаћамо.
Баба која личи на миша извађеног из каце са купусом:
“А не кажеш ништа што оним пашчадима износе пуне чиније ‘ране да декају?”
Којим пашчадима?
“Студентима”.
Чула сам да неко вришти:
Скоте матори, жао ми је ваздуха који дишеш, цркни, цркни!
Распадни се жива, нестани, гадуро једна!
И још много, много клетви.
Схватим, да сам ја она која урла и баца клетве попут Вјерице Радете ја, уз асистирање осталих путника који као грчки хор понављају:
“Срам те било, срам те било!”
Требало ми је добрих петнаест минута да престанем да се тресем, да желудац престане да ме боли од муке и беса.
Није то необавештена, заведена особа.
То је природно зла особа која би уживала да гледа децу која се онесвешћују од глади током марша.
Александра Ћурчић
