Марија Васић је жена која у знак протеста не узима ни храну ни воду у затворској јединици у Новом Саду. Тамо је затворена уочи великог скупа 15. марта који је требало да буде насилан, и по речима ненадлежне институције, крај обојене револуције. Али, од свега тога испало је само незаконито прислушкивање просторија парламентарне странке, кафански разговор и шест политичких затвореника који су тамо више од два месеца.
Та жена је социолог, која је вођена жељом за бољим и праведнијим друштвом, кренула у борбу против овог криминалног режима. На свој начин и у складу са својим могућностима бори се за оно у шта верује.
Верујете ли ви у нешто тако јако? Да ли вам је свих ових дана када слушате те вести прошло кроз главу “у шта ја верујем”, “за шта бих се ја тако борио/ла” или оно најстрашније “јесам ли довољно храбар/ра да се борим”? Као сви они људи који су у хладним јесењим и зимским ноћима спавали у шаторима на асфалту како би се борили за оно у шта верују. Сећате се тих “дискретних” хероја који су данима и ноћима ишли да чувају Савски мост. Борили су се безусловно, веровали су у оно што раде, живели оно у шта верују. Њих стотинак или њих пар хиљада у двомилионском граду спавало је под ведрим небом, стајало је испред кордона, трпело ударце капљице са неба и пендрека са земље.
Веровали су у ту борбу, веровали су да раде праву ствар за све нас или можда боље речено за оне који ће доћи после нас, јер им ми, испоставиће се, нисмо било савезници.
Марија је професорка која познаје друштвена кретања и друштвене системе, која је живот посветила томе, као и образовању нових генерација, а затворена је заједно са још петоро људи да би била пример онога што не треба да се ради у аутократији. Марија је крива јер верује у боље сутра.
Стари мост је скривио само то што је стар. И што је неко, који од школе има само велики одмор, рекао да нам он не треба или, још боље – пребаците га у парк. Јер где иначе иду мостови који се сруше? Ја заправо не знам да се неки мост срушио без да је саграђен други или да је срушен јер је толико био опасан по живот и околину, без могућности да се репарира. Но, како беше, само две ствари не познају границе, једна је свемир…
Држава почива на законима, оним записаним и оним друштвеним договорима који као свесне и савесне јединке прихватамо живећи са другим људима. Сви правници кажу да су нама закони добро написани, да ли то значи онда да је проблем у друштвеном договору?
Шта смо се ми договорили? Да дамо државу једном човеку, једној партији, једној породици, једној групи људи… Договорили смо се да то што је написано не мора увек да важи. Већ важи оно што је неко јачи рекао да важи. Добро, и то је договор, само га треба бити свестан.
Мада нису баш сви пристали на тај договор, јер да јесу, Марија Васић не би полако стављала свој живот на коцку, док са друге стране Стари мост не би губио један по један део.
Све је ово могло да се спречи, и поред моћи једног човека, једне партије и једне породице. Био је потребан само један храбар/савестан/частан тужилац, а онда и судија и да кажу: “доста је!” Ово нису закони који су написани, ово није држава у којој желимо да живимо, ово није и никада није требала да буде борба појединаца. Закони треба да буду исти за све.
Али, баш зато не морају сви да знају све законе. Ту политичари ступају на сцену јер у оваквим временима они треба да буду храбрији и часнији од свих нас или макар само организованији. А онда ће имати ко то да сложи онако како треба, напише коме треба и долазимо до досадне бирократије која на крају све спроведе у дело.
Али ми смо мало побркали кораке. Марија која се борила кроз политичку организацију, добила је ограду од њих, тумачење закона и њихово представљање се претворило у трку за лајкове на којекаквим друштвеним мрежама (а да не заборавим, тиме само пуните џепове неким тамо Масковима), и на крају бирократија која је требало само да поступи по закону поступила је по закону јачег. Тако да су и Марија и мост остали сами на “бојном пољу”, а сви ми их гледамо са стране дивећи се храбрости њихове борбе, а у себи мислимо: “унапред је то изгубљена битка.”
Мост нам руше јер превише људи није имало став о томе. А, и било је баш хладно тих дана.
Марија је још ту, али је проблем што је она једна… Где су све друге Марије које имају идеале или макар снове? Где су сви шатори који сада на овом пролећном сунцу могу да се поставе?
Где сте људи да се борите за оно у шта верујете или више не верујете ни у шта?
Марија Миленовић, дипломирана комуниколошкиња
