У суботу 15.02, на Сретење, дан традицијом предодређен за велике изазове и важне одлуке, одмериће снагу, срећом не сучелице, два стања свести српског народа у овом историјском тренутку. Оба јасних контура и оштрих профила али и донекле хетерогене унутрашње структуре.

С једне стране, у некадашњем Војводству Српском а данас аветињској бирократској рушевини Титовог антисрпског федерализма, биће власт оличена у свом оперетском лидеру Вучићу и његовим бројним грамзивим партнерима свих боја, мириса и укуса. Коалиција уједињених интереса, скуп разнобојних политичких шићарџија, прелетача и моралних акробата, које је њихов лидер некада окупио да као моћна војска загосподаре Србијом,  представе се свету као победници и понуде му се као партнери. Почистивши са бојног поља килаве и недостојне петооктобарске смутљивце, корупционаше и лаку пешадију УСАИД-а и Сороша, победници из 2012, својом похлепом, урушавањем институција, склоношћу корупцији, игнорисањем устава и закона, стварањем култа личности и фактичком велеиздајом Косова и Метохије, оличеном у прихватању Охридског споразума,  су у свим непочинствима, тешким и за набрајање, надмашили “Коалицију жутих” и њену антисрпску политичку теорију и праксу, на начин и у мери који су се тешко могли наслутити.

ФОТО: Инстаграм

Данас, иако и даље уживају варљиву и нестабилну подршку Запада, обрукани, тешко нарушеног угледа и уплашени могућим правним последицама својих безбројних финансијских и других пустоловина, они тумарају по малим градовима, нервозно гледајући у све мањи аудиторијум својих некада бучних и агресивних присталица, који их све слабијим и дрхтавијим гласом подржавају са полупразних улица и тргова, некада тесних да их све приме. И као да се на тим ахедоничним скуповима чује шапат упућен главној звезди чији сјај убрзано бледи: “Вучићу, Вучићу, где су наше легије”?

Поменуту хетерогеност у структури напредњачке војске, од великог лидера, преко лидерчића, координатора, локалних паша и субаша, делова безбедносног сектора, ситних и крупнијих криминалаца, корумпиране бирократије, дипломаца сега-мега факултета и разнобојног муртад-табора, чини и још једна група, можда и најбројнија.

То су стотине хиљада гласача, такозвани обичан народ, људи свих нивоа образовања, можда у просеку нешто нижег, и по свој прилици мало старијег узраста. Другосрбијански агитатори обожавају да их називају безубим , припростим, полуписменим, фанатизованим и заслепљеним идолопоклоницима, као да код куће немају огледало и као да заборављају где се на скали етичких вредности и уобичајеног морала налазе професионални аутошовинисти са платних спискова разних јуесејдова и штифтунга.

Студенти у Сопоту ФОТО: Фонет

Тај “обичан народ”, заведен заглушујућом пропагандом са бројних медија, упорно трован простаклуком из ријалити и јутарњих програма срећних и розе телевизија, завођен за Голеш планину перфидном баналношћу Јавног сервиса РТС и обмањиван на хиљаду подлих начина, убеђиван да је Вучић искрени борац за српску ствар и мајстор лукавих маневара који Србију чине бољом и успешнијим него пре, много више је жртва манипулације свешћу него виновник или саучесник у многим лошим аспектима данашњице.

Они нису никаква “прљава вода” коју заједно са Вучићевом влашћу треба гурнути у сливник историје, већ напротив, важан су део народа, битан део његове структуре и попут наших предака, често заведених лажним лидерима, брзо ће се и трајно отрезнити од заблуда у условима који управо сазревају и биће, као и сви ми, оно што смо као народ одувек  отприлике били. Свет јаких страсти и бурних емоција, темпераментан и склон да понекад краткотрајно скрене са праве стазе али и брз да се на њу поново врати и да увек храбро ступа напред у борби за своју слободу и напредак. Вучићев режим у својој пирамидалној структури почива на највише десетак хиљада људи, чврсто повезаних интересима и сваковрсним марифетлуцима свих врста, од прекршајних па све до кривичних. Остатак су стотине хиљада мање или више преварених и изневерених Срба, од којих ће велика већина сутра ваљати свом народу и држави, једном када се тај народ и та држава коначно усправе и позову у помоћ све који су кадри да помогну. Данас су Вучићеви орлови и вукови из помпезних маркетиншких спотова, више налик покислим кокошкама и олињалим лисицама, него ономе што носе у свом симболичком значењу. Они, такви, симбол су Вучићевог успона и опадања и можемо их привремено игнорисати и одбацити, али то не смемо да радимо са оним деловима нашег народа који се на тој страни привремено нашао, обманут и искоришћен.

Сетимо се мудрости из Библије: ” Камен који зидари одбацише поста угао од Храма”.

На другој страни, у Крагујевцу, окупиће се на Сретење студенти који већ месецима протестују против корупције и неправде. Они су стицајем неочекиваних околности постали покретачка сила једног уморног, обманутог и разочараног народа, који је дубоко огрезао у сумњи у смисао и сврху свог историјског хода и коме су суровим насиљем историје и непријатељском пропагандом замагљени идеали којима је вековима стремио. Слобода и правда. Први уписан у гене свих Срба, други овековечен у химни. Нико се није надао да ће тако млади људи, својим прегнућем, виталношћу, интелигенцијом и одважношћу до темеља да уздрмају режим коме, због стицаја компликованих међународних околности у којима се руши стари и полако настаје нови светски поредак, подршку пружају и Запад и Исток.

Удар новосадске трагедије је нашао студентску искру у камену српске отупелости од бахате власти и немоћне опозиције и покренуо је у народу дубоко запретене снаге. Поново се на улицама српских градова и варошица чују гласови оптимизма и самопоуздања, у хармонији какву одавно нисмо чули. Чак ни отровно зујање другосрбијанских невладиних стршљенова и заводљиви про-гласови са вашингтонске клупе за резерве у српској политици, у садејству са пар лоших домаћих копија Зеленског, пониклих у индустрији лоше забаве, који се сви заједно лепе уз студенте и паразитирају на њиховом угледу, не могу да покваре обрисе једне боље и здравије атмосфере у читавом друштву.

Ако се на том скупу, у некадашњој престоници Србије, уз истрајавање у борби против убиствене корупције и неправде која се излила у све поре друштва, уз српске заставе још више буду видели и до сада понегде присутни барјаци са натписом “Нема предаје”, онда ће то бити знак да је већинска Србија, за сада уз помоћ студената као катализатора, успела да поново артикулише своје интересе, тако да их сви добро чују и разумеју, и пријатељи и непријатељи.

Владан Вукосављевић

Тада ће јато крагуја, племените птице-гласника српске слободе, по којој је и назван град домаћин скупа, полетети и распршити се небом Србије. Доспеће крагуји до сваког њеног кутка, слетети на сваки црквени и манастирски звоник, од Хиландара до Суботице и од Книна до Вељкове Крајине и пренеће поруку да се Срби дижу из прашине и поново пружају руке једни другима, кроз прошлост, преко садашњости, до будућности. Изнад и преко буке ратова и историјских непогода.

Вучићев режим се исцрпео и ускоро, мало пре или мало касније, отићи ће у заборав или на друга места где неке његове припаднике правда и закони буду упутили.

Ипак и сремска и крагујевачка Србија мораће да се боље разумеју и опросте једна другој по нешто, ако желе да овај народ преживи бурне догађаје чија се потмула тутњава чује са хоризонта.

Ваљаће да се погледају у очи и да у миру, кроз разговоре, демократске јавне дебате и референдуме и на поштеним изборима одлуче којим путем настављамо даље. У међународној политици, у економији, војним савезима, просвети, образовању, култури, идентитетској политици и другим областима. И наравно, да се договоре да ли ћемо повратити и реконструисати свесрпску идејну и интересну повезаност и на Балкану и широм света.

Пре свега тога и као предуслов свему, видећемо коју и какву поруку нам доноси предстојеће Сретење. Која ће од две мелодије бити снажнија и убедљивија.

Песма слободе из Орашца или горка тужбалица склепана у Вашингтону и Берлину.

Владан Вукосављевић