Политиколози Деспот Ковачевић и Стефан Сурлић истакли су да је питање статуса Косова и процес нормализације односа између Београда и Приштине једно од најосетљивијих и најважнијих питања савремене српске полтике, преноси Јуроњуз Србија.
Ковачевић је навео да је реч о једном од највећих проблема у последњих 100 година када је у питању савремена политчка историја.
„Уколико га сместимо у регионални оквир, то је највећи спор и највећи проблем. Сви други су решавани. Долазило се до споразума и решења који су на одређени начин имплементирани, у већој мери имплементирани, и Дејтон и Охрид и тако даље. Тако да у регионалном оквиру то је вероватно највећи спор међу народима на Балкану или у региону“, рекао је Ковачевић.
Како наводи даље, када се сагледају и међународни оквири, питање Косова је, такође, једно од већих спорова.
„Имате читав један спор у међународној заједници око независности Косова. Тако да у домаћим и регионалним оквирима то јесте проблем број један, а у свету се котира и као проблем уз Украјину, Газу и неке случајеве у Азији, Африци. Тако да можемо га сместити можда у топ 10 проблема у свету“, навео је Ковачевић.
Политиколог Стефан Сурлић сматра да је увек провејавало то да је Косово нерешив проблем.
„Људи који живе на Косову, већински албанско становништво, не жели, не види себе да живи у Србији. Са друге стране, Србија сматра да је Косово саставни део Србије и јужна српска покрајина и да би то кршило Устав Србије и међународно право. Не види се као неко коначно политичко решење, неки финални споразум који би значио трајну нормализацију односа између Срба и Албанаца, јер постоји пре свега спор око самог статуса. То је нешто око чега не могу да се сагласе Београд и Приштина, нити верујем да ће се у будућности сагласити“, оцењује Сурлић.
Коментаришући нормализацију односа, Сурлић каже да се често говорило о захтевима за интеграцију севера Косова у косовске институције.
„Ми смо 2010-2011. године имали инциденте и сукобе који су доводили до жртава. То је био међународни притисак и инсистирање Приштине да ће он и без Београда окупирати север. Онда смо ушли заправо у фазу техничког дијалога, потом и главног дијалога о нормализацији односа. Имали смо тај Бриселски споразум из 2013. који је, по мени, имао два кључна захтева, две кључне интенције. Прва је била да се Срби са севера Косова, који су живели у једном паралелном такозваном систему, односно били су потпуно под управом Срба, али истовремено су се третирали да су у оквиру резолуције 1244 под приштинским институцијама, да се они интегришу у новоформиране институције Приштине, а за узврат да добију неку врсту широке аутономије у форми заједнице српских општина. И то је била идеја заправо неке двоструке интеграције Срба“, рекао је Сурлић.
Сматра да је Бриселски споразум имао јасну логику „двоструке интеграције“ – с једне стране, Срби са севера Косова требало је да уђу у институције Приштине, с друге стране, заузврат им је обећана широка аутономија кроз формирање Заједнице српских општина (ЗСО).
На Сурлићево питање постоји ли излаз из ситуације у којој Београд испуњава своје обавезе, док Приштина не спроводи кључне договоре, Ковачевић каже да се по логици ствари нормализација очекује на оним местима где односи нису нормални, а то је без сумње Косово.
„Ја бих могао да оценим читав тај процес нормализације као недовољно добар, да нисмо нормализовали ништа, чак смо отворили нове сукобе. Зашто је до тога дошло? Па, то што можда нема крајњег решења не значи да проблем не треба решавати, врло је једноставно. И можда трећа теза ту је да то што једна страна не примењује одређене, потписане споразуме. Дакле, преговарачи су од 2011. године до данас много споразума потписали, пре свега тај Бриселски споразум, добар део је примењен, најважнији део, по мом суду, интеграције или најважнији део који је значајан за српску страну није примењен и самим тим имате нелојалан однос у преговорима“, каже он, додајући да тај нелојалан однос би требало да буде кажњен.
„Дакле, ако не поштујемо одређени споразум, видимо, Дејтон у Босни, ко не поштује, он се на одређени начин кажњава. Да ли га поштује или не, остављамо, дакле, опет на тумачење. Овде имамо јасно ко не поштује споразум који је потписан. Јасно је да косовска страна не поштује, или приштинска страна, не поштује онај споразум који је потписан. Ја нисам видео ниједну велику санкцију, сем оних покушаја, рецимо Гренела, када је смењена Куртијева влада, али није Куртијева влада једина влада која није спровела то“, рекао је Ковачевић.
Због тога, додаје, Еворпска унија има навику да сваки пут када се промени главни преговарач, инсистира да се почиње од почетног стања.
„Можда то не изговори, али тако се понаша. Затечено стање долази из тог односа који је у дисбалансу односно почетне позиције. Неко је нешто испуњавао, неко није. И онда је то поново неки дисбаланс. Поново је овај у предности који није радио ништа. Дакле, овде у процесу се награђују они који нису конструктивни“, рекао је Ковачевић.
Истиче и промену демографске и политичке реалности на Косову и наглашава да је проблем доста сложен.
„Ми имамо генерације и генерације грађана тренутно који живе на Косову и Метохији, који никада нису живели под окриљем институција Србије, који и када су постојале неке институције, нису их поштовали, и трећа генерација која је имала своје паралелне институције. Дакле, имате огроман број и вероватно и већински број становника данас на тој територији који никада нису живели под овим институцијама који би Београд желео да буду тамо“, навео је Ковачевић наглашавајући да је решење далеко, али то не значи да треба да се од њега одустане.
Сурлић, који је према констатацији Ковачевића доста боравио на Косову, сматра да је проблем у притиску да смо имали вештачке фазе у дијалогу од 2011. године.
„Увек се некако улази у финалну фазу договора, и последњи случај је био са француско-немачким планом, са великим притиском европске петорке, да ће се наћи један споразум који ће значити примену ЗСО и истовремено веће присуство Косова у међународним организацијама. Србија формално није то прихватила, али он је некако био наметнут да није могло да се мењају неке тачке, тако да је он инкорпориран у оквиру поглавља 35 и сада ми имамо јасну условљеност Србије ка путу ка ЕУ да призна независност Косова“, каже Сурлић.
Сматра и да Срби и Албанци морају да сарађују на терену – у свим сферама од економије до привреде.
„Оно што се дешава тренутно на северу је кратковидост Приштине. Они мисле да прогоном Срба решавају проблем, а проблем се само продубљује“, указао је Сурлић.
Текст: Косово-онлине.цом
