Ратни војни инвалиди у Србији данас живе на рубу егзистенције. Неки од њих оболели су и телесно и душевно, затворени у тишини, са родитељима који су им једини ослонац. А онда се човек запита – шта ће бити са њима када ти родитељи умру? Хоће ли и они, ратни војни инвалиди, завршити на улици као бескућници и просјаци, док су могли бити здрави људи, радници, очеви и браћа – да се нису борили за то исто Косово?
Косово, које је за њих било питање части и одбране отаџбине, данас је постало политичка монета. Александар Вучић се јавно заклиње у “никад предају” и “свето Косово”, а истовремено води политику преговора и компромиса које многи доживљавају као предају суштине. Док он прави политичке аранжмане и тражи међународну потврду своје позиције, ратни војни инвалиди броје динаре за лекове и грејање.
Они су из рата изашли без руку, без ногу, са ожиљцима по телу и души. Из рата је држава изашла са политиком која данас мења своје боје зависно од дневног интереса. Они су остали сами, без јасне будућности, као живи подсетник на оно што је властима најнепријатније – да се за Косово неко заиста борио, и да га је платио сопственим телом.
У овој земљи данас постоје два света: један је свет привилегованих политичара – предвођен Вучићем – који Косово користе као реторичко оружје и дипломатску робу за замену, а други су ратни војни инвалиди, којима то исто Косово није фраза, већ рана.
И зато питање остаје да виси у ваздуху – да ли ће држава још једном окренути главу? И када последњи родитељи умру, да ли ће ратни војни инвалиди постати нова лица на улицама, нова сенка наше срамоте? Јер, на крају, шта нам је друштво него његов протекторат последњих дванаест година.
др Светлана Цвијановић
