Летње славе су најнеподношљивије. Отворени прозори и врата на становима, ноћна спарина ишћезава, и уместо да се људи одмарају, и спреме за посао, око 02, 00 х или 02,30 пијана граја и галама допиру и буде вас. Нарочито новокомпоновани богаташи који иду свештенику на славу. Паркинг сличан оном испред Патријаршије, музика трешти, и то она најприземнија, која је ову земљу бацила у вишедеценијски мрак и духовни суноврат.
Стојите на тераси, мислите видеће вас комшије, покајаће се, схватиће, али ништа, они још јаче треште, производе звук својих пустих планина и лепих забити о којима наричу.
У тренутку, не знајући шта ћете, позивате Комуналну полицију, тражите спас од надлежних институција. После набрајања десетак ставки, успевате да успоставите контакт са службеним лицем, дежурним оператером. Објашњавате му ситуацију, апелујете да помогне, кад вам одговори, то је приватна својина, нема комунална ингеренције и на крају предлаже вам добитну комбинацију, јавите се полицији, али и њих је мало – констатује дежурни диспечер Комуналне полиције Београд у рану зору последњег дана јула Лета Господњег 2025.
И ви се нађете у чуду, ко то ради и кога ми то плаћамо у комуналној Инспекцији? Нити шта раде, нити шта знају, али примају добре плате које им ми одвајамо од наших уста. И то да нас приде нервирају. За полицију ми је познато, бране свим расположивим снагама Ћациленде по Србији, чак су и режијско особље ставили на фронталним позицијама.
Али, комунална која јури лубеничаре покрај пијаце и одузима им производе, малтретира сиротињу која једва нешто зарађује од прошлонедељног града, јајари покрај паркинга, нема ингеренције против буке. Да ми је диспечер барем рекао да се обратим новоформираној Шапићевој полицији, ако већ нисам љубитељ Вучкове жандармерије.
Превише сам бесан, да л’ да се обратим војсци или да у пола пет узмем једну боцу и одем непозван комшији да честитам Славу, у недоумици сам, ионако од посла нема ништа.
Синиша Стојчић
