Када се погледа историја Србије, једна ствар остаје упадљиво непромењена: насиље као средство владања. Од средњовековних владара до данашњих политичара и црквених великодостојника, идеја да се народ држи под контролом страхом, репресијом и манипулацијом не престаје да буде основна стратегија моћи. То што се данас налазимо у XXИ веку чини ову чињеницу још поразнијом.

Темељи данашње Србије – политички, друштвени, па и духовни – изграђени су на крви невиних. Српска православна црква, која се радо представља као чувар идентитета и морала, кроз векове је била инструмент моћи, често у служби владара и њихових личних интереса. Иако се представља као светионик правде и честитости, СПЦ ћути пред неправдом и корупцијом – а некад је чак и саучесник у тим процесима.

Историјски узори које се и данас славе заправо су симболи репресије. Стефан Немања, оснивач српске државе, није био ништа друго до ауторитарни владар који је сопственог брата ослепео како би осигурао престо. Краљ Милутин, који се данас готово светитељски поштује, био је човек који је са педофилским нагонима женио девојчице од 5 година зарад политичких савеза. Цар Душан, најчешће уздизан као симбол моћи, владао је гвозденом руком, уз законник који је брутално кажњавао непослушност – законник чија правда није важила за моћне и богате.

У том духу влада и Александар Вучић. Ауторитарност није његова измишљотина – он је само наследник дуге традиције владања силом, у којој су црква и држава нераскидиво повезане у потчињавању народа. Протести који се данас дешавају на улицама Србије више су позориште него аутентичан израз народне воље. Вучићу они служе као вентил, као алат за контролу наратива. Уместо да одговара на питања о криминалу, корупцији, погибијама и системској неспособности државе коју води – он користи демонстрације да се представи као жртва „страних фактора“, да плаши народ унутрашњим непријатељима, да консолидује сопствену моћ.

Наравно, незадовољство постоји. Људи излазе на улице јер више не виде излаз. Али све док протести не постану заиста аутономни – невезани за партијске интересе и без манипулације одозго – они остају у функцији истих оних који производе кризу.

Дакле, коме данас требају протести? Народу који је измучен или Вучићу који зна како да кризу претвори у прилику? У земљи у којој су вековима владали мач, манипулација и црквена ћутња пред злом, одговор на то питање нажалост није тешко дати.

Ђакон Бојан Јовановић