Буџет показује крвну лику једне земље по опредељењима новца свих грађана. Ребалансом буџета у државну касу слило се 132,5 милијарди динара више од планираног, или 6,5 одсто, што укупно чини 2.173, 4 милијарде динара.
Неко би рекао да је то добро за државу и грађане, али опет, показало се да овдашња власт, пре свега, мисли на своје интересе.
У тој прерасподели половина је намењена за „рафале“ и Експо, а остали део иде на повећање за подршку породицама са децом, пољопривреду, капиталне инвестиције…
Симптоматично како је брзо донета одлука о куповини нових „рафала“, за 2,7 милијарди евра, без неког ваљаног образложења и преке потребе, пре свега надлежних војних стратега, већ, пре свега, на основу мишљења врховног команданта, председника државе Александра Вучића.
У склопу тих нових војних издатака је и увођење обавезног војног рока, а опет без неког уважавања струке и реалности.
Пре ће бити све „на ползу“ личног рејтинга председника државе, који и те како крши Устав Србије, јер су му намењене углавном протоколарне дужности.
Такође, на његову личну инцијативу подиже се Национални стадион, вредности неких оквирних пола милијарде евра, јер се често велике инвестиције увећају због накнадних трошкова, а речит пример су ауто- путеви, барем три пута скупљи од тржишних цена.
Но, јесте да је фудбал популаран у свету, али коме треба супермодеран стадион кад репрезентацију Србије гледа максимално тридесет хиљада људи. Или, чему служе нови стадиони у Лозници, Зајечару, Лесковцу кад ни траву не могу да одржавају, а суперлигашке утакмице гледа у просеку две до три хиљаде навијача.
Биће да је то неки каприц, као на пример споменик Стефану Немањи, за кога се ни дан-данас не зна колико кошта.
А од те владарске самовоље може само да боли глава већину грађана Србије, по примеру Београда на води. Измењена је читава визура и начин живота престонице, а по лекс специјалису, поклоњено је стотину хектара најатрактивнијег земљишта, а следи ширење на Сајам и дургу обалу Саве.
И све то без контроле државних органа и јавне рачунице, а свакако су се слегли силни милиони, наравно у еврима, за појединце.
И не само ту већ и за остале капиталне пројекте, на пример фирме Звонка Веселиновића и Милана Радоичића, који махом раде путеве, али и своје империје. Једна од добрих ставки у ребалансу је повећање за породице са децом, за прво дете 500.000, за друго 600.000, треће 2,28 милиона а за четврто 3,18 милиона динара.
Међутим, у оваквој држави где махом млади и стручни, они који рађају децу, одлазе из овакве Србије, а половина оних који се школују, жели да што пре оде, не значи много за будућност.
Уопште гледано у Србији се лоше живи, са зарадама које су на 44 одсто просека Европе, али најпогубније је што је ово држава са хибридним режимом, аутократска, где су богати све богатији а сиромашни сиромашњи, онда су ови демографски трендови одласка из такве средине природни.
Истина да је постигнут висок економски раст од 3,8 одсто, али то не значи много када је основа ниска.
Уз то, покретач такве економије су инострани кредити, а за ову годину јавни дуг повећан је за три милијарде евра.
За пуњење буџета и те како су заслужни високи порези, а за пример, возачи овде плаћају најскупље гориво у Европи.
У сенци ових бројки је немогућност да се повећају зараде у посвети од септембра, што је било договорено са Владом Србије, али, ето, казаше да пара за то нема.
Поређења ради просвета је најважнија за развој једног друштва, види се по примеру богатих држава, али, изгледа, да је лоптање овде много важније.
Извор: Данас
ФОТО И ВИДЕО: YоуТубе Принтскрин
