Литургија, призив Светог Духа, три и по радна дана заседања само преподне у загробној крипти Светосавског храма, вечера у Краљевском двору, за крај бледо саборско саопштење, без помена пропалог ручка на Андрићевом венцу, јер је председник Републике имао преча посла у Тирани и Нишу из ког је са скупа СНС поручио да су небитни сви који себе не виде у његовој „ћациленд“ визији Србије.
То није црквени туристички аранжман, него слика овогодишњег мајског заседања Сабора. Џабе најаве да ће, макар Сабор коначно изаћи са званичним ставом Цркве или бар озбиљно размотрити полугодишње масовне студентске и грађанске протесте у Србији, њену распродају од КиМ до Јадра и Генералштаба у Београду.
Озбиљнију саборску пажњу осим, како је званично саопштено, пажљивог слушања извештаја са терена, није заслужило ни институционално насиље Приштине над преосталим Србима на КиМ које је председник Србије „аминовао“ разним спорним споразума на штету српских државних и националних интереса.
Коме и зашто треба овакво гажење ауторитета Сабора СПЦ “изнутра”?
Сабор је у знак сећања на КиМ установио нови црквени Орден светог кнеза Лазара, прогласио нове српске светитеље и, као у вицу са црквених мрежа, бавио се црквеном просветом и довршењем Светосавског храма на Врачару. Сва важнија црквена питања Сабор је препустио сад већ „свемогућем“ Синоду, а кадровске планове одложио, да се не би случајно отворила незгодна питања попут предсаборске бламаже поглавара СПЦ у Москви, где је и домаћинима у Кремљу било непријатно због изјава о блискости са Вучићем и „обојеној револуцији у Србији“.
Однос снага у Сабору помогао је патријарху Порфирију (Перићу) да руски блам и друге „незгодне“ теме не дођу на саборски дневни ред, чиме је свом наводном рођаку са Андрићевог венца још једном обезбедио саборски мук о актуелним српским несрећама.
Коме и зашто треба овакво обезвређивање и гажење ауторитета Сабора „изнутра“? Да ли је ово кулминација процеса на коме се ради подуже, а свако упозорење на опасност од таквог болесног стања у СПЦ, преко проверених медијских „егзекутора“ у мантији, надритеолога, а сад и заговорника новог црквеноправила „ко није за патријарха Порфирија није ни за Христа“ проглашава „нападом на Цркву који има контунуитет са комунистичком репресијом“.
Поједини црквени кругови „оздрављење“ у Сабору очекују са променом односа снага не само у врху СПЦ него и у држави, иако је опште место да су актуелни патријарх и његов утицајни духовни отац одани поштоваоци сваке власти.
Што се тиче верника, Срби више држе до „директне“ везе са Богом, зашта им владике, а ни актуелни власник „беле пане“, нису потребни, нити су надлежни.
Јелена Тасић (Извор: Данас.рс)
