Држава која уздиже батинаше, а понижава учитеље нема никакву будућност. Некада су се најокорелији окупатори такмичили у убијању ђака и омладине на овим просторима. Уз стравичне жртве и страдања, ипак, нису успели у ономе што су хтели да остваре. Вучићева власт убија знање на сваком кораку, прогони све оне који мисле својом главом, верујући да ће на тај начин ослободити што више простора за своје незналице и да ће моћи и даље да се бахате одлучујући о свему. Криминални миље, беспоговорно послушништво, упадљиво незнање, јавно исказивање обожавања вође, је нешто што ова власт непрекидно форсира стварајући хорде својих, популарно названих Ћација. Уз њихову помоћ остварују све оно што су замислили, а заправо је на делу убијање Србије без преседана у њеној богатој историји.
Кад убијете знање једном народу, он више не постоји. Прецртан је. Избрисан са списка живих. Кад неки паметни људи кажу да је у знању моћ, онда вам тек постане јасно зашто Вучићева власт толико инсистира на убијању сваког знања. Чак и сама упитаност или јавно изражавање сумње за њих је довољна да такве особе прогласе терористима, издајницима, мрзитељима Србије… Они који се позивају на примену постојећих закона, Устава, свега оног што чини једну државу, такође се, исмевају и проглашавају рушитељима уставног и сваког другог поретка ове земље.
Како изаћи на крај са онима који су огрезли у уништавању сопственог народа, његових националних и државних интереса? Па знањем. То је једино што нам је још преостало. Зато толики јуриши Вучићевих кабадахија да се затре знање. Само без присуства знања напредњаци могу да владају и раде шта хоће. Отуда и толики успех студентског покрета и народа који их подржава, јер су устали у одбрану права на знање. А то право повлачи сва друга права. Без знања ми смо осуђени на пропаст и препуштени на милост и немилост разним Ћацијима, смишљених да разарају сваку вредност овог народа.
Вучић је поново видео Макрона. Овога пута остали смо ускраћени за информацију да ли га је Макрон водио у своју спаваћу собу као ономад кад је Вучић већ једном изашао сав озарен и очаран. Лансирана је зато најновија прича о метроу који само што није. Карте које су напредњаци делили у време предизборне кампање ваљда још важе. О “рафалима” ни речи. Само нуклеарке и јефтина струја. Срећан је онај народ који има председника коме је Путин показао свој специјални телефон, а Макрон спаваћу собу. Уз то је победио обојену револуцију најмање хиљаду пута и распродао у милионском тиражу своју ненаписану књигу. Сасвим довољно за памет гледалаца Информер и свих других телевизија под Вучићевом непосредном контролом.
Чињеница да постоје и ови други који не верују у Вућичеве свакодневно изговорене лажи и обмане, их посебно доводи лудила, али и очајања како још нису успели да сломе отпор знања. Јер све док не убију комплетно знање у овој земљи они се неће смирити. Знање је последња одбрана Вучићевом безумљу. Зато се посебно морају потрудити студенти и сви они који их безрезервно подржавају у одбрани јединог ефикасног оружја које постоји против Ћација. Само са знањем, о себи, о нама, ми имамо могућност да се извучемо из овог ћорбуџака у који смо упали вољом покварених незналица.
Остаје нада, да ће и поред свих притисака та студентска листа бити формирана и селектована, пре свега, знањем и да ће управо то однети превагу на изборима кад год их буде. Да ће одлучивати принципи, а не уступци и линије мањег отпора. У судару са знањем Ћацији немају никакве шансе и они то јако добро знају. А знамо ли ми?
Срђан Шкоро
