Повод за нову колумну на ову тему је свакако актуелни штрајк глађу Дијане Хрке, мајке трагично настрадалог младића приликом пада надстрешице на реновираној згради Железничке станице у Новом Саду, која је ушла у 12-и дан свог штрајка. Као неко ко се бавио темом штрајка глађу као политичког средства и у теорији и у пракси, сматрам да имам право да кажем коју реч на ову веома осетљиву тему.

Најпре, не можете некога подржавати да штрајкује глађу јер штрајк глађу после одређеног броја недеља води смртном исходу. Али, такође, не можете не ценити овај чин личне жртве који се користи као крајње средство када сви други покушаји да се укаже на одређени проблем или исправи одређена велика неправда нису успели. Зато истински и доследни штрајкачи глађу често уживају огромну подршку јавности иако је то непримерено јер практично значи подршку појединцу да озбиљно угрози своје здравље па и живот у целини. 

Штрајк глађу није исто што и штрајк глађу и жеђу јер се без хране може издржати много дуже него без воде. Штрајк жеђу је много опаснији за здравље и много брже следи колапс организма и смртни исход ако се не прекине на време. И један и други штрајк, наравно, зависе од здравственог и општег физичког и психичког стања организма штрајкача, тако да нема универзалних примера већ је сваки штрајк прича за себе. Најпознатији штрајкачи глађу у историји су политички затвореници са разних страна света (од Русије, преко Велике Британије до Америке и Индије), а најрадикалнији од њих, припадници разних политичких или терористичких група, штрајковали су због ускраћених права у затвору до самог краја – до смрти (више примера из Ирске).

Штрајк глађу је једно од најпознатијих радикалних метода политичке борбе, уз самоспаљивање и друге облике самоубистава. Када понестане других начина да се сазна истина, искаже став, оствари правда или дође до испуњење неког захтева, онда је штрајк глађу једино решење за многе политичке личности кроз новију историју. У питању је миран и ненасилан облик отпора владајућем режиму који подразумева личну жртву и који се обраћа ономе ко је одговоран а не жели да реши одређено питање. Тако се добија фокус јавности на самог штрајкача и његове захтеве, али и појачава притисак на доносиоца одлуке по том питању које је разлог штрајка. Јавност је у средини као и суиграч и судија.

Штрајкове глађу бих поделио на неозбиљне и озбиљне. Неозбиљни су они који трају неколико дана, за које се поставља питање да ли је штрајкач уопште штрајковао глађу и који очито служе само за повећање медијске видљивости самог штрајкача. Озбиљни штрајкови глађу одвијају се пред очима јавности, без икакве сумње да је заиста у питању штрајк глађу и трају више недеља, а не дана. Власт, односно онај коме су упућени захтеви штрајка, тешко да узима озбиљно штрајкове који кратко трају и више су егзибиционог карактера. Дужи штрајк који почиње да угрожава нечије здравље како време одмиче постаје све већи проблем за оног који не жели да испуни захтеве штрајкача и не хаје за могућност угрожавања нечијег здравља све до смрти. То постаје својеврсна игра живаца и спремности да се иде до краја: у једном правцу до озбиљно угроженог здравственог стања штрајкача који може и да умре, или у другом правцу до неспремности да се испуне захтеви штрајка без икаквих моралних обзира и по цену смрти штрајкача.

Лично сам штрајковао глађу 11 дана на степеницама Народне скупштине у Београду у мају 2020. године, желећи да истакнем пет тема које су медијски биле цензурисане од стране власти у том тренутку (Косово и Метохија, зависно и селективно правосуђе, непоштени избори, статус СПЦ и Срба у Црној Гори, медијске неслободе). У току штрајка сам тих пет начелних циљева конкретизовао у један – захтев за медијским наступом на РТС 1 у вечерњем термину како бих могао да објасним свој поступак и своје захтеве. Упркос томе што је то био најједноставнији могући и најнормалнији захтев с обзиром да сам у том тренутку био и председник једне од најактивнијих опозиционих политичких организација у Србији и шеф њеног посланичког клуба у Народној скупштини – РТС то није желео да уважи, а власт ми се супротставила бесмисленим и комичним контра-штрајком глађу, што представља почетак прављења истих контра-акција од стране власти на све видове опозиционе борбе до дана данашњег. 

У штрајку ми се придружио тадашњи народни посланик Српског покрета Двери Иван Костић, актуелни председник Двери. Наш заједнички штрајк привукао је значајну пажњу домаћих и страних медија, велику подршку јавности, али и одсуство спремности других политичара из опозиције да нам се придруже како бисмо уочи лажних избора те године заједно појачали притисак на власт. ЛЈудски однос који су према нама показивали бројни обични грађани који су нас свакодневно посећивали спада у нешто најдирљивије и најдрагоценије што сам доживео у свом животу. Још тада, пре пет година, власт је организовала контрамитинг против једног човека који штрајкује глађу и испред Народне скупштине довела више хиљада својих присталица који су ме сатима хорски вређали. Већ тада је свакоме морало бити јасно са каквим политичким злом имамо посла, али очито је требало да прође сво ово време, да нам се догоди Нови Сад и да Дијана Хрка доживи онакве монструзоне сцене вређања на истом месту да би многи то схватили и огласили се. 

За 11 дана узимали смо само воду, изгубио сам 11 килограма, али је опште здравствено стање и Иваново и моје било у реду. Зашто смо после 11 дана прекинули штрајк глађу? Нисмо видели да тај наш поступак даље има смисла. Бројне јавне личности које су нам се јавиле да ће нам се придружити на степеницама Народне скупштине то нису учинили. Колеге из опозиције су нас обилазиле и подржавале, али нису биле спремне на личну жртву, иако смо имали ранији заједнички договор о штрајку глађу као последњем средству коме морамо прибећи ако власт не буде спремна да испуни наше захтеве. Тада је пропуштена јединствена прилика да опозиција заузме простор испред Народне скупштине и изврши притисак на власт. Владајући режим је то овога пута предупредио формирањем Ћациленда на потезу између Председништва и Народне скупштине, као затвореног града и криминалног логора лојалиста који су спремни да бране власт од побуњеног народа.

Шта је проблем са озбиљним штрајком глађу? Упркос великој медијској пажњи и подршци јавности на речима, штрајкач се суочава са одсуством подршке на делима: обичан народ неће оставити своје редовне послове, политичке и јавне личности неће се лично жртвовати, неће изаћи милион демонстраната на улице престонице, нико у органима безбедности или другим јавним службама од великог значаја неће скинути униформу и сести поред штрајкача… Штрајкач, иако споља окружен масама, остаје сам и усамљен и мора да донесе личну одлуку да ли жели да иде до краја и угрози своје здравље и живот или не? Колико је спреман да иде далеко да би његови захтеви били испуњени? Шта још треба да се догоди да би се људи пробудили и ангажовали? Све су то, верујем, мисли и дилеме које у овом часу опхрвавају и Дијану Хрку, која је на себе преузела терет за све нас који стојимо са стране и гледамо. Наравно да би се све променило када би нека позната јавна личност села поред ње и придружила јој се, када бисмо сви изашли на улице својих градова у знак подршке, када би се у Београду сабрало милион људи који неће да дозволе да после сина умре и мајка због лудака на власти, када би неко у Војсци, Полицији, РТС-у или другом јавном сервису направио пуч и стао на страну Дијане Хрке и народа…

Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери