Сваки октобар мирише на револуцију. Некима на ону бољшевичку (иако је била у новембру), некима на ону демократску (иако остаје отворено питање карактера). Јавни дискурс према овим историјским прекретницама данас је јасно одређен и изразито негативан. Срби су највеће жртве комунизма-идеологије наметнуте после добијеног рата уз помоћ домаћих издајника на руским тенковима и неолиберализма/идеологије наметнуте после изгубљеног рата (опет) уз помоћ домаћих издајника на америчким бомбардерима.
Није први пут да је српски л’есприт де цорпс испуњен инфантилном малодушноћу и разочарањем у све и свакога. То је последица нашег колективног биполарног поремећаја и цикличних емотивних ролеркостера од националних еуфорија, до суицидалних депресија. Није ни чудо да смо емоционално испражњени када су векови стварања модерне српске државе обележени масовним страдањима, превратима и лутањима.
Ако је Сретење наш најзначајнији државни празник, ваља подсетити да је тај Устав из 1835.године, иако краткотрајан, прокажен и прецењен, највише личио на устав Луја XВИИИ и био камен темељац реакционарног и ретроградног монархистичког уређења у којем је народ обесправљен, а владар свемоћан. Постоји једна контрадикторна закономерност у настајању спрске државе. Што се Србија више развијала, увећавала и постајала независнија према спољашњем опресору, то је народ све више остајао без своје унутрашње слободе.
„Турски“ устав је донео прву поделу власти у Србији, са бицефалним системом између колективног тела Савета на једној и наследног монарха на другој страни. Двадесет година касније, Светоандрејска скупштина којом је смењена уставобранитељска власт, била је усамљена искра у балканској тами која је потврдила да су Срби европски, напредни и слободарски народ. Иронијом судбине, уместо српског Конвента и почетка демократске ренесансе, неограничена власт је поново предата владару у руке. То је потврђено деценију касније првим самосталним, неоктроисаним у Уставом који је Србију учинио сувереном, иако не и независном државом.
Идеологија национализма и доктрина народног суверенитета, као револуционарна идеја 19.века у Србији, добија свој облик у виду масовног организовања у форми тадашње Радикалне странке која настоји да скупштина постане законодавно тело изједначено са монархом и да добије огућност ефективне контроле извршне власти. То ће се реализовати тек након Мајског преврата и насилног свргавања последњег Обреновића. Опет, не треба имати илузије о великом демократском капацитету Карађорђевића, јер је први владао у мирнодопским условима само осам година, исто колико ће бити потребно његовом сину да погази дату заклетву да ће бити демократски владар и укине Видовдански устав који је донет, не договором и компромисом, већ прегласавањем и корупцијом.
Судбина Југославије била је прекривена Немезином сенком током целог свог трајања, па ни њен остатак у којем смо остали заробљени није могао бити место среће и благостања. Напротив! Опет смо целу једну деценију потрошили борећи се узалуд за југословенско наслеђе, све док наши Топаловићи нису схватили да је Пантелија из Куће цвећа тестаментом оставио све самом себи.
И ево нас данас, изгубљени, огорчени, понижени.
Зашто се данас пети октобар представља као илузија, разочарање и грешка? Зашто о њему говоре, не они који су изневерени, већ они који су поражени? Зашто се на тај датум баца стигма, смишљено, организовано, оркестрирано?
Ове године баражна ватра из три правца командована је на овај датум.
Први истурени положај заузео је актуелни министар полиције који се за потребе тог дана уживео у улогу (једна од његових многобројних личности) Алексе Жуњића. Он је поново почео да се вербално (јер једино то сме, уме и може, како тада, тако и сада) обрачунава са страним обавештајним службама и њиховим домаћим унајамљеницима, као да поручује да ће евентуалну репризу спречити свим расположивим средствима. Ваља му веровати на реч.
Други је некадашњи коалициони партнер социјалиста из деведесетих (потпредседник савезне владе), мањински подржан од тих истих социјалиста двехиљадитих (министар иностраних послова) и данас поново индиректни коалициони партнер социјалиста (министар без портфеља и без министарства, на располагању монарху из Јајинаца). За њега су 5.октобар организовали фантомски КГБ, Легија и Земунци, а не они који су јуришали испред њега 9.марта и чекали да он стане испред девет година касније. За њега је тада мафија дошла на власт, иако је некада ту власт хтео да осваја окружен Гишком, Кнелетом и Белим. Ваља му веровати све док пуца на КГБ уз НИС-ову породичну апанажу.
Трећи је удбашки чиновник, инсајдерски безбедњак који нам показује како опстанак једног организма искључиво зависи од његове способности прилагођавања. Пантљичара чији је био део и кроз чије прстенове се провлачио годинама током своје каријере не би ли био што ближе глави, врло лако је променила свог господара, али не и своје убилачке навике, привилегије и циљеве.
Ова црна тројка није случајно активирана. Они су главе три ексера забијена у ковчег петооктобарске револуције и свако од њих има своју улогу, свој задатак.
Први да убеди народ да му је било боље 4.октобра, да је погрешио, да ту грешку никако не понови и да се покаје уз опрост новог Вожда који их води у прошлост у коју верују. Други да га подсети на сва разочарања која су га задесила кроз историју, да ово најновије није никакво изненађење и да га као такво треба прихватити. И трећи да је сваки покушај системске промене већ у самом зачетку узалудан, јер је систем организован тако да се све мења да се ништа не би променило.
Подсетимо се животне мудрости. Није битно колико пута си пао, битно је колико пута си скупио снаге да устанеш.
Није битно колико пута смо изневерени током борбе за слободу, најбитније је да од те борбе никада не одустанемо!
5.октобар нас на то обавезује!
др Александар Дикић
