Само у Вучићевој Србији је могуће да убијени буде у бекству. Само у Вучићевој Србији хапсе конобара што није звао полицију после убиства у кафани пуној полицајаца. Само у Вучићевој Србији стрепиш кад одеш у ресторан да ли ћеш успети да стигнеш до десерта. Само у Вучићевој Србији под диригентском палицом начелника полиције се уклањају трагови. Само у Вучићевој Србији сутрадан после убиства у истом ресторану ручавају садашњи и бивши премијер као да се ништа није десило. Само у Вучићевој Србији је могуће да министар полиције после ликвидације у ресторану на Сењаку и свих који су учествовали у томе, не поднесе оставку. Само у Вучићевој Србији на Спасовдан имаш пуцњаве, рањавања, бацање експлозивних направа, паљевине… Само у Вучићевој Србији проналазе људе забетониране у бурадима.
Много тога је “само” у Вучићевој Србији, где он, глумећи некаквог председника прича о спрези полиције и криминалаца као о нечему што се више не може толерисати, а и деца у основној школи већ знају ко је поставио тај стандард да полиција помаже криминалцима у обављању свакодневних делатности. Уосталом, Ћациленд је најбољи и најсвежији пример. Зато људи с правом говоре да кад би се укинула полиција, стопа криминала у Србији би се преполовила. Како смо стигли до тога? Тако што нико не одговара. Посебно главни архитекта лудила у којем живимо. Све се своди на различита заташкавања било да су у питању дрога, оружје, убиства, издаја, претње, уцене, свакодневна пљачка и отимачина, бахаћење, а циљ је да народ не види колико је зла и штете Вучић учинио народу и држави. Његови испади су толико постали учестали да се прецизно види кад терапија коју користи не даје резултате. Стање се погоршава из часа у час. Тако Вучић прича да осим што смо економски тигар сад морамо поседовати и тигрово око, ма шта то значило. Његове све опскурније изјаве превазилазе садржај некадашњег Трећег ока и то у најлуђој фази.
Просто је невероватно да ико још било шта верује Вучићу и његовој криминалној банди коју је окупио и која је толико огрезла у парама и моћи да су почели међусобно да се решетају. Што уопште није лоше да нису угрожени недужни грађани и држава. Сви смо постали таоци човека помраченог ума који неће штедети опљачкана средства да по цену било чијег живота остане дан дуже на власти како би могао до миле воље да се манијакално иживљава над свима.
Питање свих питања је колико смо као народ спремни све ово да трпимо. То се не дешава негде на удаљеном Гренладу, већ у нашој земљи, у нашем граду, пред нашим очима. Хоћемо ли као народ нешто предузимати или ћемо чекати да нас униште толико да се никада више не опоравимо.
Студенти и сав побуњени народ који их подржава су свесни тога, али власт и највећи део тзв. страначке опозиције не жели да буде. Њих само интереси лични и партијски занимају и то је сада јасније него икада. После стравичних догађаја у ресторану на Сењаку и око њега, није тајна шта ће тек уследити. Огрезли у криминалу, уплашени за свој даљи опстанак на слободи, заљубљени до имбецилности у свог суманутог вођу, неће стати са различитим облицима репресалија укључујући и најтеже врсте злочина.
Не смемо стати ни ми у одбрани својих права на живот достојан човека. Студенти побеђују, то зна чак и Вучић. Али да би се то заиста догодило узмимо се у памет што пре и учинимо да отпор криминалу и лудилу које диктирају Вучић и његова криминална банда, буде што јачи и конкретнији. Без тога нема нам спаса.
Срђан Шкоро
