Српском покрету Двери, гледано из историјске и моралне перспективе, може да служи на част што је организатор вероватно првог јавног скупа против политике нове власти Српске напредне странке још 6. априла 2013. године. Наиме, тада су Двери на Тргу Републике у Београду организовале тродневни протест против предлога тзв. „Споразума са Приштином” који је Дачић-Вучић Влади Србији наметнула ЕУ, а који је касније потписан од стране овог издајничког двојца и постао познат као „први Бриселски споразум”. Још пре више од 12 година Двери су препознале о каквој се издајничкој политици ради и устале против садашње власти. Још тада нам је било јасно да онај ко је спреман да преда Косово и Метохију – тај је спреман на све! Тако да су каснија бахатост, нестручност, лоповлук, насиље и медијски мрак само природан наставак ове прве и највеће издаје од стране актуелне власти.
Насупрот овој 13 година дугој и веома активној опозиционој историји Двери, да ли неко може да се сети неког протеста против Вучићеве власти у организацији НДСС од када је на њеном челу Милош Јовановић? Али зато Милош Јовановић ових дана засмејава јавност како су га студенти у блокади „молили да их подржи, али он неће”. Нажалост, многи су заборавили да је носилац Вучевићевог мача излазио на изборе кад их је цела опозиција бојкотовала 2020. године, а бојкотовао их кад је Вучић требало да изгуби власт у Београду и другим великим градовима 2023. године.
Након потписивања поменутог противуставног тзв. Бриселског споразума од стране Дачића и Вучића у априлу 2013. године, Двери организују протест испред Народне скупштине и подносе вероватно прву кривичну пријаву против председника и првог потпредседника Владе Србије Ивице Дачића и Александра Вучића због, како смо то образложили, више кривичних дела против уставног уређења државе. Кривичном пријавом су обухваћени и сви министри у тадашњој Влади Србије који су гласали за ову одлуку, као и још два члана преговарачког тима у Бриселу – тадашњи саветник председника Србије Марко Ђурић и шеф Канцеларије за КиМ Александар Вулин.
Насупрот томе, да ли неко може да се сети не протеста или кривичне пријаве већ било какве јавне изјаве др Бранимира Несторовића против Вучићеве власти и издаје КиМ у првих 10 година владавине СНС? Како неко може одједном да постане опозиција а да је пре тога преспавао издају КиМ и сва друга злодела актуелне власти без икаквог јавног оглашавања и противљења? Оно што се мора признати јесте да је др Несторовић принципијалан: он се и даље не оглашава ни о чему и нити једном се није јавио за реч за скупштинском говорницом од када је изабран за народног посланика 2023. године.
Шта тек рећи за Милицу Ђурђевић Стаменковски која ових дана са ничим заслужене министарске позиције јавно прозива Студентски покрет и тражи да се објаве имена кандидата за народне посланике на будућој Студентској изборној листи, сматрајући „да је у питању обмана будућих бирача”. Тешко да може бити веће обмане бирача од онога што је она урадила када се на изборима 2013. године представљала као опозиција а после избора прешла на страну власти за коју је управо она говорила да је велеиздајничка.
Ово су само три најсвежија примера оног истог феномена који је у своје време назван Српски покрет обмане, а односио се на Вука Драшшковића и СПО. Лажни монархисти, лажни четници, лажна десница, лажни верници, лажне патриоте, лажна опозиција постали су константа српске политике у последњих 35 година. Од Вука Драшковића и Војислава Шешеља преко Милоша Јовановића до Бранимира Несторовића и Милице Ђурђевић Стаменковски Служба државне безбедности не мирује и без престанка се бави дизајнирањем десног политичког простора. Колико год да се на десници до сада разоткрило спавача Службе – то није зауставило даље активности старих и нових играча са истим овим задатком да залуђују патриотско бирачко тело и одводе га у слепу улицу. За њих нема пензионисања, они су увек потребни, они свој задатак морају да испуне до краја.
За ванредне изборе који морају доћи може се очекивати читав талас старе лажне деснице, као и нових „патриотских” обмањивача и обмана са главним циљем да раде против Студентске изборне листе, како би смањили њен изборни резултат и пробали да зауставе Вучићев пад. Тако ће Милош Јовановић, који је лично спречио све облике уједињења деснице у последњих неколико година, причати о „аутентичној десници” са којом тешко да има икакве везе, њему ће се врло могуће у том фолирању придружити и др Бранимир Несторовић, док ће плејади политичких карикатура попут Мише Вацића бити прикључена и многа нова имена како би се завео и преварио патриотски бирач. Задатак свих њих из опозиције који ће изаћи на изборе и са леве и са десне стране је исти: да не дође до једне и јединствене Студентске изборне листе против Вучића која сигурно побеђује! Некима је то обавеза коју су добили у БИА, неки не могу да поднесу да више нису битни, неки не могу без посланичких плата и страначког буџета тих годину дана колико би трајао прелазни период до првих слободних избора. Који год да је њихов мотив, јасно је да због њих Вучић још увек влада, да их народ зато неће, да су превазиђени и да треба подржати Студентску изборну листу, а не њих.
Аутор је мастер политиколог и председник Политичког савета Двери.
