Колико пута се десило да падне омражена власт а не дође до суштинских побољшања. Они који су се борили против корупције, када седну у трон, неретко постану огавни корупционаши. Борци против велеиздаје, опортуно, наставе да иду путем срамне издаје уместо да пониште учињена национална недела од стране претходника. Горљиви заговорници слободе трансформишу се готово преко ноћи у сурове тиране. Историја је препуна таквих циничних обрта!

То су горки продукти алхемије власти. Под алхемијом, буквално, подразумева се древна окултна вештина трансформације; и то разноврсне – обичног метала у злато (што је наравно нереално) или духовног  преображаја ради стицања есенције мудрости (питање је да ли је њу ико спознао). Колоквијално, под њом се подразумевају било какве радикалне променама у материјалној или духовној сфери.

О томе је на неки начин – пројектовано на власт па и моћ у другим видовима, и то обично са веома мрачним исходима процеса претварања – говорио цењени енглески политичар и историчар лорд Актон (1834-1902). Чувена је до данас његова мисао: „моћ има тенденцију да квари људе, а апсолутна моћ апсолутно квари“.

Зато је опасно борити се заслепљено само против нечега и некога, на начин да се утире пут ка власти онима о којима ништа не знамо. Када се попну на врх државне пирамиде могу да скину маске па се покажу лица која нам се неће допасти. А и да ти људи у старту нису покварени и зли, сетимо се малопре наведене изреке: „моћ има тенденцију да квари људе“. Чак и када није апсолутна!  

Из тог угла осврнимо се на фамозну тзв. „студентску листу“. Лично од почетка, и то активно, подржавам студентско-грађански (па делом и опозициони) покрет отпора Вучићевом картел режиму. Али једно је нешто рушити а друго је градити ново; полако али сигурно примичемо се тачки када се то очекује од свих нас који подржавамо рушење садашње владајуће гарнитуре.

Да би се том политичком грађевинарству коначно приступило, сви то схватамо, потребно је чвршће политичко организоване. У том контексту се и дошло на идеју тзв. „студентске листе“ – на којој не би били студенти већ људи које бирају њихови пленуми – која би се у изборном рингу суочила са СНС узурпаторима власти, те би, бре или касније, формирала нову владу.

Сада се нећу бавити тиме да ли је стварно реално Вучића и његову политичку мафију победити на изборима и онда очекивати да погнуте главе препусти власт. Да маштамо да јесте, те да то прихватимо здраво за готово. Али ко онда долази на власт?

Тзв. „студентска листа“ је, наводно, већ формирана и свакако мора да има неко скривено вођство. Но, ми до данас не знамо ко су људи на њој, од „обичних“ кандидата за посланике до онога ко ће бити њен носилац, те групе његових (или њених) најближих сарадника за које се очекује да ће бити стуб нове извршне власти.

Не знамо ништа ни о истинском програму тзв. „студентске листе“, изузев неких општих принципа који се своде на лепу али празну формулу (готово ирационалну у класичном алхемијском смислу): залажемо се за све добро против свега лошег. И уз то: живео Устав Републике Србије. Ипак, без програма деловања, он ће остати мртво слово на папиру. Остала заклињана у високопарне принципе, да ствари буду и горе, однеће ветар!  

Све се у вези са тзв. „студентском листом“ дешава по неком олигархијском принципу. Под њим се подразумева недодирљива „владавина мањине“, где већина не утиче на то како се она попуњава, нити шта ради. Они који се у таквим условима боре за моћ или је већ имају, претварају се у својеврсне богове са Олимпа који је облацима и висином сакривен од обичних смртника, о чијој судбини одлучују, и то по само њима знаним правилима (или без њих).

Обично нам се то што ствари на то личе са тзв. „студентском листом“ објашњава речима: Вучић и његов пропагандни апарат ће стигматизовати њене лидере и припаднике ако њихова имена буду обзнањена. Па добро, можда је то неко време држало воду, али не можемо тако у недоглед. Кончано, и да је тачно да ће уследити блаћење, то је цена политичке борбе. Уосталом, ако неко нема „путер на глави“, много лакше је да се брани од клевета. Штавише, то може да буде добар основ за разорни контраудар по врховном лажову Алеку без Косова и његовим слугама.

Како време иде све сам ближи мишљењу да се не ради о томе што нам се износи као оправдање за скривање имена. Слутим да је тзв. „студентска листа“ џак у коме су ко зна све какве мачке. Рецимо, и људи блиски Динку Грухоњићу, а он и они су мрачни лобисти антисрпских снага у региону и шире, а не борци за демократију и правду. Или професори као што је Биљана Стојковић, која заговара хашку лаж о сребреничком геноциду и томе сличном, те то продаје под наводним грађанским вредностима.

Да не набрајам друге, да не би прерано многима огадио тзв. „студентску листу“, за коју и даље мислим да може да буде на транспарентан начин редефинисана у складу са оним што је Србији потребно. Пар црних примера који сам навео, довољно је да свима буде јасно на шта мислим, али још немам намеру да будем истински негативан. Само упозоравам.  

Већина антирежимски настројених грађана Србије далеко је од ставова које поменути србофоби заговарају и оличавају. Гро Срба не одустаје од тога да је Косово Србија, не прихвата неистину да смо ми најодговорнији за распад Југославије и злочине који су се у вези са тим дешавали, није спремно да подржи улазак наше земље у агресивну Северноатлантску алијансу, нити је равнодушно према судбини Републике Српске и генерално Срба који су се неправедно нашли ван граница наше државе.

Врећу са онима који мисле супротно томе, бацила би што даље од себе; таман посла да би је истресли у посланичке и министарске фотеље. То добро знају они који би да се докопају власти противно вољи већине. Зато, већ сам у то скоро па уверен, мистификују ствари око састава тзв. „студенске листе“. Онда када избори буду расписани а емоције прокључају пошто је објаве, планирају да наметну опаку, рекао бих и тоталитарну конструкцију: ко критикује тзв. „студентску листу“ и оне који су на њој, тај је „ћаци“.

Није него. Вучић је велеиздајник а његова „ћаци“ екипа га подржава у томе. Отуда, „ћаци“ су на неки начин и они који желе да наставе његову антисрпску политику – макар били и на тзв. „студентској листи“ – у духу онога што сам раније на овом порталу описао као „наранџасту еволуцију“ (с коња бивају збачене истрошене евроатлантске слуге да би га узјахале оне које још нису проваљене као такве, па могу да наставе да обављају стари посао само мало „културније“).

И даљ верујем да већина пленума није на тој линији. Али сам све сигурнији да у закулисним радњама све више успеха имају квислинзи, и то ништа бољи од Вучића (можда изворно мање разорни али „свежи“, што компензује прво). Стичем и утисак да убрзано расте број национално настројених грађана који исто тако мисле. Отуда, да општа народно-опозициона подршка студентском покрету не би почела да прераста у ризично генерализовано преиспитивање онога што он ради и оних који га усмеравају, време је да се отворе карте.

При томе то мора да се уради тако да се не инсистира на њиховој непромењивости, већ како би се кроз спонтани па и формални друштвенополитички дијалог, дошло до одрживе студентско-грађанско-опозиционе листе која је у стању да носи даљу борбу против владајуће политичке мафије, те да изнедри оне који би је заменили на челу Србије. Међутим, ни то није довољно; и таква власт мора да има унапред дефинисан кратак рок трајања.

Народни представници се бирају на основу многих параметара, од комплексно схваћене идеологије до регионалне заступљености, што све сада није, нити може да буде, у првом плану. Тренутно је приоритет ослобођење Србије. А када се то деси, у року од 6 месеци или годину дана, требају нам прави, фер избори, на којима бисмо у нормалној атмосфери бирали кога хоћемо а не кога нећемо.

У складу са тим, како би се око ње окупио што шири фронт, тзв. „студентска листа“ мора да потврди оно што је у почетку из студентског покрета поручено, па онда лукаво занемарено, а то је да ће нова власт бити орочена на прецизан период!

Ако хоћемо да градимо бољу Србију, време је да се бар са стране фронта која се представља као спасоносна, престане са играма које делују неискрено!