Друштвено-политички феномен групе грађана недовољно је испитан у домаћој јавности. Шта уопште значи група грађана, чему она служи, како се формира и шта су њене предности и мане?
Оно што најпре треба констатовати да је група грађана правно недефинисана форма која је унета у изборно законодавство али без јасније прецизираног статуса и ширих могућности политичког деловања. НЈена основна функција је учествовање на изборима и она се јавља као други начин на који одређена група може узети учешће на било ком нивоу избора поред регистрованих политичких странака. Дакле, ако тако можемо рећи, група грађана има предизборни али не и постизборни смисао. Она се лако региструје за потребе учешћа на изборима, али већ по завршеном изборном процесу губи даљи смисао. Група грађана нема могућност практичног политичког деловања после избора, односно због правног вакуума који постоји нису решене основне организационе и финансијске ствари, па тако група грађана не може да има свој жиро-рачун и друге основне идентификационе бројеве, не може да формира предизборне коалиције са другим групама грађана или политичким странкама, финансије које ГГ добије према изборним резултатима односно броју народних посланика или одборника у парламенту следују физичком лицу које може у потпуности да их присвоји без обзира што је само један од оснивача дотичне ГГ, и тако даље. То су све разлози зашто су се поједине релативно успешне групе грађана распадале, прелазиле у форму политичких странака или остајале активне искључиво на локалном нивоу без шансе да ураде нешто више.
За ових 35 година обновљене вишестраначке демократије у Србији постојале су многе групе грађана, али углавном на локалу. Веома ретко су се појављивале групе грађана које су учестовале на покрајинским или републичким изборима јер је то много захтевнији терен за њих. Потребне су много веће финансије, већи број потписа подршке изборној кандидатури, много већа организациона форма да би се такмичило на вишем изборном нивоу од локалног. Такође су пропали и бројни покушаји уједињења различитих локалних група грађана у неку ширу републичку платформу за заједничко деловање. Тек у новије време појавиле су се нешто организованије форме група грађана као што су Доста је било, Крени – промени или Ми – снага народа, али су се и пред њима испречили поменути изазови са којима ће се веома тешко изборити.
Бројним хроничарима и аналитичарима савремене српске политике некако је промакло да примете једно својеврсно изборно чудо које се у форми групе грађана десило 2012. године. Наиме, тада су о Ђурђевдану организовани избори на свим нивоима: од месних заједница, преко избора за одборнике у скупштинама општина и градова, до избора за посланике у покрајинском парламенту АП Војводине, републичких избора за Народну скупштину и председничких избора. Тада се на свим овим изборним нивоима појавила једна нова политичка опција у форми групе грађана под именом Двери. Дакле, Двери су тада као потпуно нове на политичкој сцени, а без икаквог искуства учествовања на било којим изборима до тада, успеле да региструју посебне групе грађана под истим именом и да се појаве на свим овим изборним нивоима у истом термину. То значи да су се Двери такмичиле и на изборима за бројне месне заједнице у Војводини, на више десетина локалних избора где је у сваком граду формирана засебна група грађана под именом Двери, као и на три највиша нивоа: покрајинским, парламентарним и председничким изборима. То је подразумевало оснивање сваке појединачне групе грађана, скупљање потписа и одабир кандидата за сваку од тих кандидатура, појединачне изборне кампање и организацију чланова бирачких одбора у читавој Србији. Овакав политичко-изборни подухват није се догодио никада ни пре ни после 2012. године и био је могућ само захваљујући огромном ентузијазму читаве једне нове политичке генерације која је стала иза Двери, као једне потпуно оргиналне организације коју су предводили углавном људи који се до тада нису бавили политиком, нису били чланови политичких странака и нису имали изборног искуства. Двери су у форми групе грађана изашле и на прве наредне, ванредне републичке изборе 2014. године, а онда су се 2015. године регистровале као политичка странка Српски покрет Двери, управо из разлога што их је правно недефинисани статус групе грађана лимитирао у даљем раду и развоју политичке организације, која је после тога забележила бројне успоне и падове, што је посебна тема.
Савремене групе грађана су најчешће нешто друго. Организују их бивши чланови различитих политичких странака који нису успели кроз своје матичне странке да дођу до изражаја па покушавају да своју политичку каријеру оживе и наставе у новој форми. Често се у јавности представљају као антисистемске, антипартијске и нове политичке опције, што је сада популарно, иако се тако никако не могу назвати јер се ради о бившим странчарима који траже нову форму за своје неостварене политичке амбиције. Нешто слично су постали и зборови грађана настали у последњих неколико месеци општенародне побуне против актуелне власти, који су приграбили организацију протеста на локалном нивоу покушавајући да се наметну као нови у политици, а – част изузецима – то углавном нису. У питању су вечити активисти разних политичких партија који стално мењају странке и групе грађана са циљем да остваре своје личне интересе, све са надом да ће се у новој форми заборавити њихова итекако спорна досадашња политичка биографија.
Једина новија, права и масовна група грађана која је спонтано настала на нивоу читаве Србије и која ће као таква изаћи на следеће ванредне републичке изборе јесте Студентски покрет, са великим шансама будуће Студентске изборне листе да значајно надмаши изборне резултате, организацију и домете Двери, до сада најуспешније савремене групе грађана у нашем народу, што им од срца и желимо. Највише зато што су у свој циљ поставили промену не само власти већ и комплетног накарадног и корумпираног система, што је била основна идеја водиља због које су Двери после 12 година деловања у НВО сектору и ушле у политику. Владајући систем ће све учинити да их на томе путу заустави и спречи, као што је био случај и са Дверима, али се надамо у снагу и потенцијал нове генерације да добаци много више и направи много већи успех у борби за опште добро него наша.
Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери
