„У држави је у току још једна жива полемика у сфери филозофије која се односи на концепте “једно се дели на два” и “два се спајају у један”. Ова расправа је борба између оних који су за и оних који су против материјалистичке дијалектике, борба између два поимања света: пролетерског и буржоаског. Они који тврде да је “једно се дели на два” темељни закон света стављају се на страну материјалистичке дијалектике; они који тврде како је темељни закон природе “два се спајају у једно” против су материјалистичке дијалектике. Обе стране повукле су међу собом јасну линију разграничења користећи дијаметрално супротне аргументе. Ова расправа одражава, на полу идеологије, оштру и сложену класну борбу која се одвија у Кини и у свету.” (“Црвена застава”, 21.9.1964, Пекинг; часопис чији су теоријски написи одражавали политичко и идеолошко становиште Комунистичке партије Кине и њеног вође)
Ако бих се вратио свом омиљеном хобију – бројању колико је пута, о нечему важноме, председник свих грађана Србије јавно слагао све своје грађане (обећање о оставци на место председника странке испунио је, рецимо, тек после шест и по година, из 26. пута!) – дошао бих до рачунице да је, само од почетка 2025, најмање 35 пута обзнањивао, најављивао и одјављивао, провоцирао или зачикавао јавност потенцијалним терминима ванредних парламентарних, али и председничких, избора.
Српски барон Минхаузен је, дакле, у свом изборном “Пинокио календару”, изукрштавао свеце и тропаре, “црвена слова” и благдане, године Зелене змије и Ватреног коња – од Никољдана и Ђурђевданка, преко Видовдана и Светог Петра и Павла, до Велике и Мале Госпојине, па “јопе” до Светога Николе, “у октобру, биће у новембру; у новембру, биће у децембру”…
Само од Нове године, Институција Председника Србије зборила је овако:
На Божић, Боже ми опрости, рече: Ванредни парламентарни у октобру, „биће“, у новембру или децембру; 26. 1: “Реално“ очекивати изборе између октобра и децембра; 6. 2: Ванредни парламентарни избори до краја 2026; 1. 3: Парламентарни сигурно до краја године, а за председничке “ће видимо”; 31. 3: Избори до краја године, можда и раније, „до Видовдана“, тј. 28. јуна; 4. 4: Најавио да ће се кандидовати (на ванредним парламентарним) за премијера „само ако без њега СНС не може да победи“ већинску Србију; 14. 4: Избори можда до 10. јула или од септембра до краја године; 20. 4: „До Ђурђевдана ће се отприлике знати када ће бити избори“; 30. 4: Избори ће бити одржани до краја године, а можда и до Видовдана; за Први мај: Избори ће бити или 12. јула или у периоду од октобра до краја новембра; 2. 5: Казао да не искључује могућност да избори буду у јулу, као ни до краја новембра; уочи Светога Ђорђа: Најавио да ће одлука о расписивању избора „бити донета у наредних десетак дана“; 9. 5: Слагао да су избори на дохват руке, “било за два или пет месеци, свеједно је”; 21. 5: Пошто је постало јасно да избора неће бити у јуну, рекао је да ће бити крајем септембра или до половине новембра; 30. 5: Заклео се главној Дворској ТВ лажи и паралажи да ће избори бити одржани ове године; 14. 6: „На изборе идемо у наредна три или четири месеца“; 20. 6: „Једни (незнано који?) избори ће бити у октобру или новембру“; 27. 6: На страначком митингу, на платоу између Ен-Де-Ћа и здања Народне скупштине Србије, говорио фановима о својим “последњим данима и последњим недељама као председник“, а они му узвратили транспарентом „Вучић – доживотни премијер“; 29. 6: Најавио да ће „у року од неколико недеља“ (то би значило најкасније до краја јула) поднети оставку и да ће уследити превремени председнички и парламентарни избори, али није дао чак ни оквиран датум; 8. 7. 2026: Вели да очекује изборе у октобру или новембру, с тим да ће, највероватније, прво да буду парламентарни, па председнички; 10. 7. 2026: Изјавио да ће, неколико дана након што распише парламентарне изборе, поднети оставку на место председника Републике, јер „мора овде у својству председника Републике да распише парламентарне изборе, а онда ће проћи неки дани и онда ће поднети оставку“, што значи да ће парламентарни “бити месец или два пре председничких”; 20. 7: Каже да ће избори бити веома брзо расписани, најављује оставку Владе, па своју накнадну оставку („15 дана после тога“), као и кандидатуру за премијера, јер, као, “неће да буде премијер без избора”; 23. 7: Изјавио је да ће “пре краја године” бити одржани парламентарни избори – у октобру или новембру, док ће избори за шефа државе бити нешто касније: „Не могу сам то да учиним. Пошто влада обавести парламент, ја расписујем изборе“; 24 – 25. 7: Рекао да очекује изборе у октобру или новембру, уз напомену да ће свакако бити до краја године; 26.7: Констатовао да, ако су октобру парламентарни избори, „то је ствар рокова“, онда ће председнички да буду крајем децембра или у јануару или у фебруару 2027…
. . .
Док на једној страни лаже о датуму избора и, купујући време злоупотребом институција државне присиле, тужилаштава и правосуђа, покушава да у корену сасече “неочекивану силу која се изненада појавила” 2024. и прети да стварно, једном за свагда, “реши ствар”, на другој страни се, не питајући за цену коју ионако неће платити он који се лажно представља именом “Србија” и презименом “Побеђује”, већ сви грађани ове земље – бесрамно, по свету, улагује и великима и малима, свима онима који су спремни да подрже његову 14-годишњу “стабилократију”.
А, за то време, од мог прошлог текста на ову тему (Симулација живота или „Србија побеђује на свим фронтовима“, 22.6.2026), аутократија с одликама плутархије у Србији лепо узнапредовала.
Ћацистан, то “Галско село” и најслободније место у Европи, постало је толико неосвојива тврђава, бастион толики да се због њега, ево другу годину заредом, промоција нових официра Војске Србије, вољом врховног команданта у рату и миру, измешта са платоа испред здања Народне скупштине у касарну.
Из Владе је, усред летњих ферија и у предвечерје некаквих избора, као нека врста освете наставницима, ученицима, школама иИ ђачким родитељима који су дигли глас против системске корупције, парламенту под државним ударом хитно најављен Предлог измена Закона о основама система образовања и васпитања.
Парламентарна скупштина Савета Европе је, у резолуцији о Србији, изразила забринутост због избора, због стања медија и због “могуће употребе соничног оружја против грађана”. Резолуција Европског парламента је констатовала стагнацију у области правосуђа, борбе против корупције, слободе медија, упозорила на кампању застрашивања студената, новинара и активиста у Србији… У међувремену је, преко Леденог “Ајмо, аплауза” министра вањског, из Вошингтона стигао абер о наводном наставку “стратешког дијалога” (ваљда оног започетог пре шест година који је резултовао Поглавичином молбом Трампу да замоли Нетањахуа да призна Косово?) са Сједињеним евроскептичним, пардон Америчким Државама, али и, краткорочно, топла препорука Европске комисије, уз експресно “црвено светло” чак осам земаља Антируске, пардон, Европске уније…
У истом дану, председник свих грађана Србије је, између две шатре, негде у Србији, своје политичке ривале назвао „чопором без идеје, плана и програма”, а министар “Ајмо, аплауза”, током службене посете САД-у, српске студенте крстио Американцима блиским термином – “терористи”.
Шесторци новосадских студената у егзилу које Интерпол, на срамоту српске полиције, није желео да као “политичке дисиденте”, стави на потерницу, у изгнанству се придружио најновији “рушилац државе и уставног поретка”, новинар Радић.
Парламент под државним ударом “зна за јадац”, па се досетио да “аутентичним тумачењем” оставки четворо изабраних чланова Савета РЕМ-а покуша да купи бриселски лилихип, али осим што смо, уз смоквин лист опозицију у парламенту добили и независни експертски параван у РЕМ-у, никакве вајде нема, па ће, ако избора уопште буде, они бити одржани под садашњим медијским неусловима.
Онда се Поглавник досетио да “помоћу Скупштине” протумачи “аутентичну вољу” грађана, тако што је својим притискачима тастера у парламенту наредио да му, још на неко време, сачувају Мацутову владу, е да би Мацут Поглавици лично причувао премијерско место, за злу не требало, и без избора.
Док један обичан Поглавичин брзогласни позив са терена Малом Доктору Хазнедарбаши (главном дворском ризничару), и овога “варљивог лета”, решава проблем 200 метара макадама, 100 метара асфалта, недостајуће краве музаре или “три хиљаде за госпођу, две хиљаде за господина” – дотле се Поглавичине бостанџибаше (команданти падишахове гарде) јавно руже, међусобно туже, ћорцима распуцавају, али све више и стварно упуцавају, али уз јаку веру да ће милост, помиловање и аболиција од стране господара бити вечни као што јесу свих ових 14 златних година: “Не дам Гашића, не дам Малог, не дам овог , не дам оног…”
Пре тачно једне деценије, као премијер, викао је на обали језера: “Не дам Газиводе, ево не дам, могу сутра да ме смене. Убијте ме, ево, не дам!”
Поткрај 2022, током састанка са представницима Срба са КиМ, организованом у Рашки, јер на основу споразума који је он лично договорио са Приштином, без дозволе приштинских власти није смео да уђе на КиМ, заклео се да „нико више неће моћи Србе да лови као зечеве”.
Пре неку недељу, у исту раван, као да је реч о истом сценарију, ставио је одвајање Црне Горе и Косова, легитимишући тиме своје четрнаестогодишње одрицање од Косова и Метохије.
Док “Ацо, Србине” цупка и подврискује испод белих чадора путујућег циркуса “Уједињена Србија”, Србима на КиМ руше куће и викендице, преоравају друмове и експропришу имања.
Све им је дао, бамбадава – чак није ни честито продао.
У још једном повијесном, овај пут уочивидовданском говору, 27. јуна, Поглавица Лав Који Седи На Две Хоклице је, док су партијске заставе вијориле испред њега, правећи хладовину слободарском паралимилитарном Ћацистану – “Заставу високо” (“Дие Фахне хоцх”), фалило је само оно “Редови чврсто збијени…” из марша Хорста Весела – најавио да ће, као грађанин (!?), стати на чело страначке листе под именом “Уједињена Србија” (?!), скромно апострофирајући своју историјску мисију: “Стајао сам чврст као стена и усправан као јаблан!“
Не бих да мрачим, али “јавља ми” се све већа репресија што датум избора буде ближи!
. . .
Све остало, пре и после тога, наставак је, већ увелико поодмакле, „операције Ермацхигунггесетз“ у Србији.
У књизи „Под бичем кукастог крста“ (ИП Рад, Београд, 1956), знаменити лорд Расел (“Раселов суд”), овако сумира шта су, од 1933. до 1939, тј. од озваничења “Операције Ермäцхтигунгсгесетз”, Немци учинили самим правим (не једино неаријевцима) Немцима у Немачкој: “Укидање слободе говора заједно са слободом штампе, контрола судства, конфискација имовине, ограничење права мирољубивог удруживања, цензура писама и телеграма, прислушкивање телефонских разговора, укидање радничких синдиката и милитаризација радне снаге, ускраћивање верских слбоода – то су стеге којима тиранин држи у потчињености своје поданике.“
У пракси, на плану парамилитарног организовање Националсоцијалистичке радничке партије Немачке (НСДАП), формиране су нацистичке партијске паравојне групе Сцхутзстаффелн (СС), безбедносна служба Сицхерхеитдинст (СД), политичка полиција Гехеиме Стаатсполизеи (Гестапо), парамилитарни инкубатор будућих СС-оваца Хитлер Југенд, у коме су фанатични омладинци подвргавани интензивном пограму нацистичке пропаганде, а тако дриловани, регрутовани најпре у патролну службу (Стреифендиенст), а одатле у Wафен СС и Алгемеине СС.
На терену “законодавства”, последњег дана фебруара 1933, после “Паљења Рајхстага”, а на основу председничког „Декрета за случај нужде“, уведен је институт “заштитног затвора” (Сцхутзхафт) као законска мера којом је свако онај ко је показивао и најмањи знак опозиционог деловања према режиму могао да буде послат на „уразумљивање“ иза решетака.
Тим Декретом рајхспредседника за заштиту народа и државе („Декрет паљевине Рајхстага“) практично су укинуте грађанске слободе, многа овлашћења рајхспредседника пренета су на Хитлерову владу – што се сматрало првим чином нацистичког „глајхшалтовања“ (Глеицхсцхалтунг – идеја апсолутног насилног уједначавања политике и друштва), којим је Немачка насилним путем постала наводно “Уједињена Немачка”.
Након што су на поновљеним изборима, 5. марта 1933, нацисти са коалиционим партнерима освојили 52 одсто гласова (они сами тек 44 одсто), већ 23. марта, председник фон Хинденбург је благосиљао доношење Закона о ванредном овлашћењу (Ермäцхтигунгсгесетз; Гесетз зур Бехебунг дер Нот вон Волк унд Реицх), којим је канцелару Хитлеру дато право да доноси законе без парламента, чиме је легализовано увођење диктатуре.
Осим свих оних аката и активности које је новопечени диктатор реализовао по слову “Закона о преносу овлашћења”, а које сам уредно бележио у претходним текстовима, вредан помена у нашем контексту је и Закон о обнови државне службе у Немачкој, од 7. априла 1933, којим се право на државне “позиције” (учитељи, професори, судије итд) ускраћује не само, подразумевајућим, Јеврејима него и – свим политичким противницима нациста. Уследило је ритуално спаљивање 25.000 књига супротних нацистичкој идеологији, између осталог и књиге Хајнриха Хајнеа „Алмансор“, у којој је песник записао да „тамо где спаљују књиге, на крају ће спаљивати и људе“, а све то у организацији “Немачког студентског друштва”, на тргу Опернплац, пред Рајхстагом, 10. маја 1933. Наиме, по узору на 95 теза Мартина Лутера из 1517, на немачким универзитетима је истакнуто “Дванаест теза против ненемачког духа”. Ову националну „акцију против ненемачког духа“, чији је врхунац било „чишћење књижевности ватром”, окупљенима на Опернплацу др Јозеф Гебелс је сажео у паролу „не – моралној декаденцији и искварености“ и поручио да “будући немачки човек неће бити само човек књиге, већ и човек карактера”.
Цвијетин Миливојевић
