Поводом 80 година од мученичке смрти ђенерала Драгољуба Михаиловића

Ни после 85 година од Трећег српског устанка на Равној Гори и 80 година од мученичке смрти ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића још увек нисмо откопали све масовне гробнице жртава комунистичког терора, достојно их опојали и сахранили, на тим местима подигли споменике и запамтили имена и жртава и џелата и доушника, што све симболише неоткривено гробно место ђенерала Драже и сатански комунистички ритуал који га прати. Можемо констатовати да смо сви ми, антикомунисти, али и читав народ и држава, поражени овом језивом историјском чињеницом. На свима нама – који се нисмо помирили са овим великим српским поразом – стоји да се у светлу ове болне 80-годишњице суочимо са тим и изнова порадимо на борби за пуну историјску истину и правду о „највећем српском сину”, како каже позната народна четничка песма из наслова овог текста.

ВЕРНИК

Свети Владика Николај Жички и Охридско-битољски оставио је – у писму британском премијеру Винстону Черчилу од 27. марта 1946. године – најупечатљивији и најпрецизнији портрет Драже као човека: „Он је у сржи Хришћанин, верник. Током немачке окупације, он је тајно посећивао наша светилишта и молио свештенике да се моле за њега и за људе који су са њим. Он се уздао у Бога. Он је ноћу ишао на Свето Причешће кад год је то могао. И саветовао је друге који су били са њим да то исто чине. Издавао је наређења својим војницима да воде чист хришћански живот, понављајући им често: Ми смо крсташи и боримо се за Крст часни и слободу златну као што су наши преци чинили вековима. Он је прави народни човек и човек за народ. Масе нашег народа су га сматрале оваплоћењем онога што се сматра најбољим у нашем карактеру, нашој души и савести, нашој историји и историји наше Цркве”.

БОРАЦ

За своју војну, дипломатску и министарску службу добио је 14 ордена. Одликован је: Сребрном медаљом за храброст у Првом балканском рату, Златном медаљом за храброст у Другом балканском рату, Златном медаљом за храброст, Орденом Белог орла са мачевима, Карађорђевом звездом са мачевима ИВ степена и Енглеским војним крстом у Првом светском рату, између два рата Албанском споменицом, са два бугарска ордена Александра Невског и чешким орденом Белог лава, затим за време Другог светског рата Карађорђевом звездом са мачевима ИИИ степена 1942, највећим пољским војним одличјем Виртути милитари и Ратним крстом са палмовом гранчицом од стране генерала Шарла де Гола 1943, као и постхумно Легијом за заслуге од стране америчког председника Харија Трумана 1948. године. 

САВЕЗНИК

Ђенерал Дража Михаиловић је за све време свога живота, а посебно у највећим изазовима под немачком окупацијом када му је глава била уцењена а његов народ страдао, остао веран Богу, Отаџбини, Краљу, Краљевској влади у избеглиштву, Српској православној цркви и своме роду, савезницима и демократији. Његово лично слободарство и родољубље су симбол савремене националне епопеје читавог српског народа, али и Европе у целини. Подигао је први организовани и масовни устанак у окупираној Европи под нацизмом и ослободио прве градове када је већина европских народа или сарађивала са Хитлером или ћутала. Одбранио је историјску част и слободарски дух Европе. Од свих европских покрета отпора извршио је највећи број диверзантских акција против Немачке војске а у корист Савезника. Спасио је преко 500 савезничких авијатичара оборених у Србији, више него што су сви покрети отпора у Европи заједно то учинили. Веровао је у заједничку ствар и надао се заједничком антикомунистичком фронту, како на унутрашњем плану од Светосавског конгреса у селу Ба 1944. до уједињења свих српских антикомунистичких националних бораца под његовом командом у Словенији 1945. године, тако и на спољно-политичком плану чекајући искрцавање Савезника на Јадрану и контраофанзиву противу надируће комунистичке опасности. Није желео да се повуче из своје Отаџбине када је издан и остављен на милост и немилост од Краља и Савезника и никада није престао да се бори. Као што је то одлично примећено у изузетној „Књизи о Дражи” која је изашла у политичкој емиграцији пре тачно 70 година:  „Као што није капитулирао 17. априла 1941. године, када је фашизам завлађивао Југославијом, тако Дража Михаиловић није капитулирао ни октобра 1944. године, када је Титов покрет, уз помоћ совјетских тенкова, завладао земљом”.   

СВЕТИТЕЛЈ

Основ за проглашење Чича Драже за новог српског светитеља налази се у његовој мученичкој смрти. Ђенералу Дражи суђено је у монтираном судском процесу, уз помоћ лажних сведока и непријатељских тужилаца и судија, као Господу Исусу Христу. Убијен је у својеврсном сатанистичком ритуалу, нимало случајно на исти дан, 17. јула, као и свети новомученик руски цар Николај Романов, од исте револуционарне комунистичке и сатанистичке руке. Можда му је тело спаљено као и у случају Светога Саве. Сви аргументи за канонизацију последњег руског цара као светитеља Руске православне цркве стоје и у случају уврштавања Драже у Календар Светих СПЦ. Као што је СПЦ већ канонизовала одређени број новомученика пострадалих од безбожних комуниста, нема разлога да не канонизује и симболички првог и најважнијег међу њима.

Српско становиште Чича Драже

            У историјском говору официрима и војницима Шумадијских и Равногорских корпуса 22. јула 1944. године на аеродрому у Прањанима, ђенерал Дража је рекао: „Одрођена браћа: усташе у Хрватској и Босни са једне, а за њима и комунисти у целој земљи са друге стране, нападоше на животе и сва наша добра у нашем најтежем часу. Први нам мучки поклаше преко седам стотина и педесет хиљада најбољих синова и деце, а други преузеше да испод своје ослободилачке заставе српске покрајине ослобађају од националног српског становишта”.

У овом цитату налазимо веома драгоцену Дражину националну свест о постојању „националног српског становишта” и „српских покрајина” на простору бивше Југославије, о чему је пре њега писао једино Милош Црњански десет година раније у београдском часопису „Идеје”. На том трагу уочи Другог светског рата формиран је и Српски културни клуб на челу са Слободаном Јовановићем и Драгишом Васићем, са крилатицом „Срби на окуп”. Управо је за време Другог рата Слободан Јовановић дошао на чело Краљевске Владе у избеглиштву, а Драгиша Васић је постао Чича број 2 у Равногорском покрету.

Поменуто „национално српско становиште” је срж српске националне идеологије и у 21. веку и трн у оку свим антисрпским туђинским идеологијама од Тита до данашњих неотитоиста. На тим интелектуалним и политичким позицијама створена је и нова српска мисао након слома комунизма оличена у студентском часопису „Двери српске”, издавачкој кући „Цатена мунди” и радовима проф. др Мила Ломпара, касније преточена у политичку организацију Српски покрет Двери и удружење грађана „Српски глас”.

А ти, Београде, 80 година касније, да ли смеш да откријеш истину о Дражином гробу? Или си и даље у рукама ратних злочинаца из Титове ОЗНЕ и њихове биолошке и идеолошке деце и унучади?

Бошко Обрадовић