Вучић је активирао праву бомбу у србијанским јавним и политичким круговима, реакције су драматичне – што се то догађа?
У још једном од својих епских подухвата, председник Србије Александар Вучић обратио се грађанима не из кабинета у Немањиној, не из српског села, не из домова где људи разбијају главу како да преживе месец – већ из Абу Дабија. Одушевљен. Задивљен. Као да је први пут видео асфалт, стакло, палме и свет без рупа на путевима. Као да је открио Америку. Само што је Америка сада Абу Даби.
Уместо да отвори Гоогле.рс и укуца „Абу Дхаби девелопмент 2025“, председник се одлучио да физички крене на пут. У том свом „истраживачком походу“, нехотице је показао оно што већ знамо – да се Србија данас води као да њени грађани немају приступ информацијама, као да се свака истина мора донети одозго, са висине, са путовања, из говора. Вучић је, симболично, постао наш Колумбо. Само што Колумбо није знао где иде, није знао где је дошао, а све то је радио о туђем трошку. Звучи познато?
Да иронија буде већа, Вучић покушава да игра на карту носталгије, призивајући дух Јосипа Броза Тита, који је у своје време обилазио несврстане земље, покушавао да буде мост између Истока и Запада. Али за разлику од Тита, чији је ауторитет у свету, хтели ми то да признамо или не, био стваран, данашња Србија под Вучићевим вођством је сиромашна, корумпирана и – презадужена. Титова Југославија је барем имала визију макар и привидну. Вучић данас има Инстаграм.
У међувремену, док председник „истражује“ арапски свет, на домаћем тлу се гомилају извештаји о абнормалном богаћењу чланова његове владе. Двори, виле, станови у Бечу, деца са офшор компанијама, кумови на позицијама. Све то у земљи чији грађани купују млеко на акцији и чекају у редовима за пасош. Народ без зуба, а власт са златним имплантима.
И док нам Александар уваљује још једну басну коју не може да прогута нико па чак и они са иоле пристојним желуцем, више нам је интересантно шта ради лево муд(р)о крило звано Српска педофилска црква.
Пошто се попут Прљавог Харија обрачунају са онима који им не могу пружити отпор понижавајући и оспоравајући начела у која се куну, за свој Иродијадин плес сад као послушни псићи очекују награду од свог газде, овоземаљског, у виду политичке милости, наравно уз неку парицу како би до следеће велике или мале нужде, по потреби, могли да вегетирају прикључени на уређаје, читај на државне финансије, без икаквог интегритета.
Још један снажан ударац долази из Европског парламента, где се у званичним документима јасно указује на политички и негативан утицај Српске православне цркве, посебно у контексту Црне Горе. СПЦ је, према овом документу, више политичка него духовна организација. Не брани веру, него границе – и то туђе. Уместо да подстиче мир, учествује у тензијама. Уместо да се бави душом народа, она се бави територијом. И у свему томе, Александар Вучић ћути. Или још горе – саучествује.
Лицемерје није ново у политици. Али овакво врхунско, рафинирано, безочно лицемерје заслужује посебно место у уџбеницима. Попут француских краљева који су говорили „Нека једу колаче“, данашњи властодршци се диве Абу Дабију, док Србија једе остатке .
Но не може се поштен човек не насмејати из свег срца гледајући ове јаднике чиме се све служе да привуку пажњу својатајући за себе симболе који им често стоје као кравата на маргарету.
И на крају, можда председник заиста мисли да га историја види као Тита. Можда верује да гради путеве, пријатељства, светлију будућност. Али оно што историја заправо види — јесте политички циркус, огољен систем привилегија, ауторитарни манири под маском демократије и један народ који се полако умара од свега.
И док однос пропале Српске владе и спц све више личи на хетеросексуалну љубав, или народски речено да мушко навали на женско, чини се да налик својим прадедовима све више личе на часне сестре како би у екстази наплатили душарину док им на памет не падне још нека пророчка гадост.
Јер није проблем у томе што је Вучић открио Абу Даби.
Проблем је што је изгубио – Србију.
Ђакон Бојан Јовановић
