У сред дуге игре нерава између власти, опозиције и протеста које предводе студенти нашло се и питање правног и политичког положаја северне српске покрајине. Контекст у којем се намеће читава тема нас наводе на закључак да нема разлога за бригу и да је све предмет дневно политичке употребе. Са друге стране управо заговорници другосрбијанских и аутономашких политика желе да само постојање аутономаштва на северу Србије извргну подсмеху и обесмисле сваку његову критику.
Рекло би се да нема бољег тренутка да се подвуче црта и погледа колика је снага аутономашке идеје у Војводини данас а колико је она вредела од самог почетка обновљеног српског вишестраначја.
Антибирократска револуција из 1988.године срушила је аутономашке комунистичке власти и поново присјединила Војводину Србији. Србија је поново устројена као унитарна држава са јединственом судском и законодавном влашћу уз симболичну аутономију на нивоу извршне власти у појединим областима. Одјек антибирократске револуције пратио је покрајинске политичке прилике и током деведесетих година где се аутономашка идеја потпуно маргинализује. Велике националне теме, санкције и ратови, величина и појава Слободана Милошевића као и референдумска атмосфера која је владала све закључно са петим октобром 2000.године изопштили су аутономашку политичку идеју из свакодневног политичког живота.
У овом периоду закључно са изборима 2000.године имамо двокружни већински изборни систем где се свих 120 посланика за Скупштину АП Војводине бира у два круга у 120 изборних јединица чије је величине и подручје одређивала тадашња покрајинска власт. Већински изборни систем као свој највећи дефицит бележи реппрезентативност а самим тим и адекватно пресликавање изборне воље у представничко тело те је са њим увек тешко одредити тачан однос снага у политичкој арени.
Милошевић и СПС побеђују на изборима 1992 и 1996.године користећи све предности изборног система и структуре изборних јединица, међутим 2000.године ДОС као велика изборна листа узима преко стотину посланика у Скупштини АП Војводине користећи бенефите истих изборних правила. У оквиру изузетно хетерогеног ДОС-а се вршила расподела кандидата који ће после освојити посланичка места, па се и у овој прилици изузетно тешко може доћи до правог приказа величине и снаге заговорника аутономашке идеје на подручју Војводине. Праву слику нам омогућавају тек избори у годинама 21.века у периодима доминације странака ДОС-а и касније Српске напредне странке.
Ако су деведесете године биле период суноврата и мрака за аутономашке идеје у целини, две хиљадите године су означиле време њихове ренесансе и бујања, све закључно са изборима 2012.године. Други део савремене српске демократије означио је поновну афирмацију ових идеја и њихову јачу артикулацију.
У овом периоду измењен је изборни систем тако да се пола посланика у скупштини АП Војводине бирало по пропорционалном изборном систему са подручјем АП Војводине као једном изборном јединицом која даје 60 посланика док се друга половина посланика бирала по већинском изборном систему у 60 изборних јединица где победник у двокружном систему добија посланичко место. Да бисмо добили прецизан приказ стања узимам у обзир резултате остварене по пропорционалном изборном систему будући да он даје јасан приказ односа снага и сам по себи носи репрезентативност као свој највећи квалитет. Он је први пут примењен на покрајинским изборима 2004. године.
Као аутономашке странке које отворено заговарају аутономашке идеје и програме означавам Лигу социјалдемократа Војводине и Демократску странку. ЛСВ је своје отворене аутономашке политике формулисала кроз познату платформу Војводина Република. Програм подразумева федерализацију Републике Србије у федеративну односно савезну државу уз Војводину као једну у низу федералних јединица. Да све додатно радикализују и постарају се да им на пољу тврдих заговорника аутономаштва нема равних Лигаши су имали акције промовисања војвођанских пасоша, војвођанског језика али и националног изјашњавања кроз одредницу Војвођанин на попису становништва.
Док је ЛСВ своју аутономашку политику артикулисао до граница апсурда Демократска странка није желела да Лиги и званично преотима титулу најзвучнијег борца за остварење аутономашких идеја али је у пракси радила и значила за аутономашку ствар више од ЛСВ-а. Северни крак ДС-а у форми Покрајинског одбора странке је спроводио изразито ауотномашку политику. Покрајински званичници из редова ДС-а на челу са Бојаном Пајтићем су у свим приликама јасно истицали да су за судску, законодавну и извршну власт на нивоу АП Војводине уз пратећу причу о имовини и изворним приходима. Дакле опет федерализација земље и стварање сепаратног уставног и правног поретка на подручју северно од Дунава и Саве. ДС је за сво време овог периода имала полуге власти на републичком нивоу као и убедљиво највећи број посланика у покрајинском парламенту. Без ДС-а као заговорника аутономашке идеје у Војводини она би две хиљадитих година била сведена на егзибиционе наступе Лигаша и њиховог творца и неприкосновеног лидера Ненада Чанка.
Такође у последњем изборном циклусу од 2023.године као групацију аутономашке оријентације рачунаћу читаву листу ,,Србија против насиља” , како због странака који су листу чинили, њених истакнутих функционера, подршке Прогласа овој изборној листи, тако и због политичких преференци бирачког тела које је за њу гласало. Несумњиво је да се ради о једној другосрбијанској политичкој групацији, док је позитиван однос тог дела политичког спектра према аутономашкој оријентацији у Војводини познат.
Савез војвођанских Мађара као странку мађарског народа у Војводини, нећу третирати као аутономашку будући да је у периоду напредњачке власти својим понашањем апсолутно прихватила читаво питање аутономије као унутрашње српско питање а приликом свих гласања и јавних наступа у комуникацији показала да је потпуно уз странке које баштине концепт унитарне и јединствене државе Србије. Како која већинска власт са државног нивоа одлучи тако ће вероватно и Мађари као њен део гласати на питању политике у Војводини. Не треба заборавити и да је у једном броју општина са доминантним мађарским становништвом било изузетног отпора према аутономашким симболима грба и заставе које су конципирали страначки врхови ДС-а и ЛСВ-а као и према директном упливу ових странака у њихове средине и гласачко тело управо под плаштом аутономаштва.
За анализу користим изборне резултате са званичног сајта Покрајинске изборне комисије за сваки изборни циклус. Одступања су минимална будући да нећу бројати све оне са минорном подршком који ову оквирну слику не могу да поремете.
На изборима 2004.године по пропорционалном моделу који обухвата читаво подручје АП Војводине имамо ДС на 21,54% освојених гласова, ЛСВ у оквиру коалиције коју предводи узима 9,44%. Овде можемо додати и коалицију Милета Исакова и Вука Драшковића која није прешла цензус али је исто била аутономашког карактера са освојених 2,29%. То укупно чини 33,27% освојених гласова. Са друге стране листе СРС (29,34%), СПС (5,80%), ДСС (6,74%), Покрета Богољуба Карића (6,69%) заједно узимају 48,57% гласова. Странка Г17+ је остала једва испод цензуса са 4,84% гласова али будући да се питању аутономије званично није сврставала на аутономашку страну, иначе је странка разноразних кадрова и убеђења, нећу је рачунати као део ниједног блока.
Четири године касније 2008.године листа ,,За европску Војводину” као широка коалиција предвођена Демократском странком убедљиво подиже свој резултат на 33,73%. ДС је несумњиво помогла свеопшта референдумска атмосфера на државном нивоу која се одвијала у том моменту. ЛСВ на челу са Ненадом Чанком предводи своју листу са 8,25% гласова. Морамо споменути и ЛДП Чедомира Јовановића коме умало измиче цензус и осваја преко 4% гласова са програмом који је отворено аутономашки али не може да пређе изборни праг. Стога укупан резултат странака које баштине отворено аутономашке идеје износи изнад 46% гласова изашлих бирача. Супротан пол политичког спектра у Војводини представљају СРС са 29,58%, ДСС 5,64% и СПС 5,44%, укупно 40,66%. Ова година уједно означаја и најбољи изборни резултат странака са аутономашким програмима у Војводини у историји модерне српске демократије. Странке које баштине отворено аутономашки програм освојиле су већину у односу на странке које се залажу за унитарни концепт државе Србије.
Други део српског вишестраначја заокружен је са изборима 2012.године и означио крај једног циклуса и почетак новог, оног напредњачког. Међутим аутономашке снаге нису очајавале узимајући у обзир строго само изборне резултате. Коалиција окупљена око Демократске странке предвођене Бојаном Пајтићем освојила је 20,98 % гласова, док је ЛСВ са Ненадом Чанком остварила историјски резултат од 11,01 %. Опет ћемо у оквиру аутономашког блока споменути и ЛДП Чедомира Јовановића који остаје тик испод цензуса са 4,76% гласова. Са друге стране Листа СНС броји 18,32 %, СРС 6,30 %, ДСС Војислава Коштунице 5,92 %, Коалиција СПС-ПУПС-ЈС плус Расим Љајић узима 11,26 %, док листа Двери остаје испод цензуса са 4,56 %. Када се све сабере аутономашки блок је на овим изборима освојио 36,75% гласова док су странке које се противе аутономаштву све заједно имале 46,36%. Уједињене регионе Србије, као пројекат Г17+, са својих 3,85% опет нећу рачунати ни за један ни за други блок.
Избори 2016.године су се одржали по чистом пропорционалном изборном систему са подручјем АП Војводине као једном изборном јединицом за свих 120 покрајинских посланика. Тако је остало до данас. Они су означили званичан крај аутономашке доминације у институцијама система у покрајини и тотални преокрет у односу снага. Коалиција окупљена око СНС-а осваја 44,48% гласова изашлих бирача, док листа коју предводи СПС зима 8,86%. Српска радикална странка са Војиславом Шешељем узима 7,66%, а листа Доста је било Саше Радуловића 5,54%. Важно је рећи да се Саша Радуловић у више наврата јавно изјаснио да је против аутономашких идеја и да Србија мора имати једну судску и једну законодавну власт док је аутономија могућа само у сфери извршне власти. Јако битна ствар у идеолошком пребројавању. Листа Двери ДСС броји 3,24% а покрет Динара Дрина Дунав 1,59%. Заједно све ове странке унитаристичког усмерења броје 71,37% изашлих гласача. Са друге стране коалиција око Демократске странке има 7,24% ЛСВ Ненада Чанка 6,43%, а коалиција Бориса Тадића и Чеде Јовановића носи 2,78%. Односно 16,45 % за аутономашки фактор укупно.
Још гори развој ситуације по аутономашке странке уследио је 2020.године. Морамо споменути да је на овим изборима дошло до бојкота од стране највећег броја странака опозиције али исто тако и да је излазност била свега 5,42% мања у односу на регуларно стање из 2016.године односно 50,28% у односу на претходних 55,70 % изашлих бирача. Редовна излазност не би пуно тога променила у великој слици односа снага.
Листа око СНС-а је убедљиво победила са 58,44%, СПС са Јединственом Србијом укупно 10,61%, СРС 3,11% , ПОКС 4,00 % и коалиција МЕТЛА предвођена Новим ДСС-ом на 4,16%. Укупно 80,32% освојених гласова за странке које се противе аутономашким политичким идејама. Демократска странке је бојкотовала ове изборе. ЛСВ је заједно са другим мањим политичким странкама и ентитетима бранила част аутономаштва где заједно излазе на листу Војвођански фронт која осваја свега 4,86% гласова.
Тако долазимо до поседњег сазива покрајинске скупштине која је одређена на изборима 2023.године који су били на неки начин редовни али су ипак дошли раније због укупних политичких прилика у земљи. СНС листа Александра Вучића броји 47,31%, листа СПС Ивице Дачића 5,05%, Коалиција НАДА са Милошем Јовановићем 5,14%, СРС 2,15%, Национално окупљање Двери и Заветника 2,28%. Коалиција ,,Србија против насиља” има 21,85% гласова. Изборна листа ,,Војвођани” предвођена ЛСВ-ом узима 2,50% и остаје испод цензуса. Унитаристички блок странака који се противе аутономашкој идеји налазимо на 61,93%. Аутономашки блок укупно 24,35%.
У периоду који су обележиле странке ДОС-а када су аутономашке странке биле део покрајинске и републичке власти, као и када су уживале републичку залеђину од стране страначких централа из Београда, оне су су стабилно освајале преко једне трећине подршке у бирачком телу а та подршка је у неким референдумским политичким приликама у земљи знала да под одређеним околностима иде и до скоро половине изашлих бирача на нивоу АП Војводине. Са друге стране у периоду када су странке аутономашких опредељења прешле у опозицију и нашле се под ударом напредњачких изборних таласа и без подршке из Београда оне су назадовале па је подршка знала да им се сроза и до отприлике једне шестине бирачког тела на изборима.
Очигледно је да један не мали део српског бирачког тела са подручја АП Војводине на питању аутономаштва показује готово непојмљиву и неразумевајућу еластичност. Гласачи који су у једном моменту гласали за странке отворено аутономашких опредељења у другом би давале глас странкама националне оријентације и изразито анти аутономашких ставова. Колебање је нарочито видљиво на простору тзв.центра политичког спектра где гласови могу једнако да заврше странкама на релацији центар – аутономаштво као и центар – национално. Оваквим понашањем колебљиви бирачи који могу да пруже подршку обема странама показују да им је тема уставно правног положаја северне српске покрајине ниско на лествици приоритета. Невероватно имајући у виду озбиљност читавог питања.
Верујем да за овако нешто постоји неколико разлога. Недостатак националне али и политичке свести доводи до неразумевања суштине проблема и сржи политичких разлика око овог питања. Исто тако потцењивање и неозбиљност у сагледавању саме идеје аутономашког фактора производи игнорисање значаја читаве појаве као такве. Све у свему један не мали део бирачког тела на подручју АП Војводине не види опасност од аутономашке идеје и њених последица као нешто што је реално, што из незнања што из потцењивања. На све ово треба додати и познати српски манир и традицију да добар део људи гласа за оног ко је на власти.
Напредњачко руководство је одлучило да у сврху дневнополитичке употребе потегне карту опасности од отцепљења АП Војводине од Србије, а повод за то су нашли су не малом броју аутономашких изјава од стране различитих заговорника те идеје којих нажалост има у нашем јавном простору. Аутономашки и грађанистички политички блок је брзо реаговаи и читаву ствар почео да третира као предмет подсмеха а на основу непостајања тренутне опасности отишли су и корак даље па само питање постојања и деловања аутономашког политичког фактора релативизују до крајњих граница.
У овом тренутку не постоји реална опасност од сценарија остваривања аутономашког политичког програма и то не треба да нас брине. Са друге стране не смемо се шегачити и игнорисати постојање аутономашке политичке идеје у Војводини као такве. Аутономаштво је ту међу нама и оно ће ту и остати. Колика ће му бити снага зависи од народа и његовог односа према читавом овом питању у целини. Зато опрезно и у памет.
Никола Ћосовић, дипломирани правник
